Nastavnici Minhenske akademije 19. i 20. veka

Minhenska slikarska škola 

Počeci moderne u Srbiji sa istoriografskog, metodskog, estetnčkog i stilskog aspekta veoma su dobro ispitani..Danas se tačno poznaju geneza, putevi i preobražaji srpskog slikarstva 19. i 20. veka budući da su o načinu, uslovima i mestima školovanja najboljih umetnika ostala brojna dokumenta koja su uglavnom i publikovana, i, na osnovu njih napisane su veoma precizne studije o tom periodu u srpskoj umetnosti. No, u delotvornom približavanju onih najtananijih veza i uticaja koji su postojali u procesu formiranja naših umetnika u velikim kulturnim centrima Evrope, a koji se najbolje mogu videti pri upoređenju njihovog rada sa delima profesora kod kojih su pohađali umetničku nastavu, izložba kakvu je priredila Srpska akademija nauka i umetnosti pod naslovom ’Nastavnici Minhenske akademije 19. i 20. veka’ na najubedljiviji i najživlji način pomaže u ratumevanju tih odnosa. 

Na istraživačima je nadalje da na ovoj vrsti materijala (izlokbu čine crteži i grafike trideset i osam nastavnika Minhenske akademije iz zbirke profesora Fridberta Fikera) uporede ne samo formalne sličnosti, već i istorijski i društveni kontekst u kojima je ta umetnost nastajala i živela, Pri jednom takvom razmatranju odmah će se uočiti i velike razlike u likovnom tumačenju osnovnih tema (relngiozne i simboličke kompozicije, apoteoze, studije glava, aktovi, pejsaži i dr.) karakterističkih zra to vreme koje nisu jedino posledica različitih kulturnih uslova ili predispozicija. Dakako da je sama tradicija jednog vema značajnog kulturnog i umetničkog centra kakav jeste Minhen, izvanredno doprinela statusu umetnosti i umetnika u 19. i 20. veku. Istorijski, kulturni i društveni sadržaji te umetnosti zapravo su bili prirodni okvir u kome se sama umetnost rađala u pogodnim okolnostima. Kakva je mogla izgledati mlada srpska umetnost u uslovima takvoga rada? Na to pitanje dale su odgovore brojne izložbe i studije, ali kakav je stvarni odnos te umetnosti prema onoj od koje je potekla, tek poneke izložbe poput ove mogu dati zanimljivije odgovore. 

Iako je ova izložba veoma mala, u mnogo čemu čak nepotpuna, ipak je zainteresovanim istravačima ponudila lovoljno materijala za komparativna tumačenja. Praćenje vrste poetika i stilskih formulacija koje su karakteristične za najbolje profesore Minhenske akademije  tokom protekla dva veka i poređenja sa radovima njihovih učenika,  zapravo je onaj krajnji cilj koji se može dostići pri pokušaju razumezanja suštine i porekla naše umetnosti. Romantizam i potom i realizam stoje kao pokazatelji slikarskih koncepata te umetnosti sa kojom, po nekim analitičarima, i započinje savreme srpska umetnost. Već i u ovako škrtom pregledu rada profesora vidi se da živa umetnnčka aktivnost nije doticala rad na Akademiji, što je uostalom osobina rada na svlm umetničknm školama. Tu nije bilo slobodne interpretacije vremena   kakav je bio slučaj, na primer, sa ekspresionizmom, pošto je on upravo udarao na one temeljne umetničke vrednosti na kojima je svoju moć i uticaj izgradila ta akademska institucija. Ali, u ponekim radovima Angela Janka, Johana Leonarda Raba, Franca fon Štuka ili Karla Teodora fon Pilotija zapažaju se odstupanja od poznatih kanona, od velikih umetničkih istina njihovog vremena. Dužina i intenzitet takvih ekskurzija zavisila je od stvarnih artificijelnih potencijala tih autor, a pouke koje su od njih poticale imale su odjeka u našim umetnicima upravo onima koji su bili spremni da se istinski upuste u njihovo tačno razumevanje. A da je ta relacija često istinski uspostavljena  svedoče dela Katarine Ivanović, Đure Jakšića, Đorđa Krstića, Nadežle Petrvić, Ivana Tabakovčća i mnogih drugih, da spomenemo samo nekoliko imena među najznačajnijim od srpskih umetnika školovanih na Minhenskoj akademiji u 19. i 20. veku. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograd, Beograd, 8. 1985, Jedinstvo, Priština, 7. 9. 1985, str. 10