Mario Điković – slike

Mitologija heruvima 

Poznati beogradski grafičar srednje generacije Mario Điković (Palača kod Osijeka, 1942) izložio je u Salonu Muzeja savremene umetnosti pedesetak slika u tehnikama ulja, gvaša i pastela, koje po vremenskom obimu što obuhvataju, od 1966. do 1985. godine, predstavljaju svojevrsnu retrospektivu rada ovog autora, Điković je najpre završio slikarstvo, a potom kao specijalni tečaj i grafiku na beogradskoj Likovnoj akademiji i do sada je izlagao na brojnim grupnim izložbama; no, tek je na dve od održanih osam samostalnih izložbi prikazao i slike. Stoga je ova izložba izvanredan povod za detaljniji uvid i procenu plastičkih vrednosti ovog izvanredno zanimljivog dela. 

Mario Điković spada u onu vrstu umetnika za koje se sa pravom može reći da na veoma specifičan način stoje u dosluhu sa sopstvenim vremenom. Šta više od toga, da je u pojedinim svojim trenucima Điković u nekoliko dela ko je je maksimalno lišio spoljašnjih uticaja, interpretirao svoje unutrašnje doživljaje i imaginacijske procese na taj način da je čak i anticipirao određene važne pojave u umetnosti, što će se tek kasnije uobličiti u stilsko i značenjsko jedinstvo. Sa današnjim čitanjem i razumevanjem, i onih starih radova Maria Đikovića i onih sasvim novih, nedvosmisleno se ukazuje jedan postojan formativni zahvat koji je  od autora iziskivao slobodu istinskog ekspliciranja doživljaja bez unutrašnje cenzure i bez osvrtanja na opštu artificijelnu klimu u kojoj stvara. 

Svoj integralni svet Điković je predstavio sredstvima jedne izmišljene, lažne mitologije čiji su predstavnici krilate životinje, heruvimi i neodređena bića, kombinacije ljudi i životinja u jedom telu, neobične predstave bez imena i situacije u kojima se one nalaze itd. Ovaj katkada humorni, katkada turobni svet sasvim sigurno je u umetniku doživljavan i preživljavan, izmaštan i osećan, koliko je plod mašte i slobodnog izmišljanja toliko je i ukorenjen u Đikovićevo iskustvo, doživljaju sveta, i, u biti, u jasnoj svesti o sopstvenom duhovnom zbivanju. U stilskom pogledu ovo slikarstvo se veoma približno aktuelnim tokovima neokspresionizma i to ne samo po formalnim osobinama koje se zasnivaju na snažnijem kolorizmu, oblikovnoj znakovnosti bliskoj neuređenim predstavama ekspresionista, već i po ikonografskoj postavci što je egzistencijalno povezana sa samim autorom. 

Mario Điković je nesumnjivo veoma osobena i autentična pojava u slikarstvu najnovijeg perioda u Beogradu. Visoki sjaj izraza kome je sada posvećen u dugom nizu godina koje su mu prethodile doterivan je do ovog, u svakom pogledu personalnog slikarskog rukopisa. Sa radovima Maria Đikovića u ovoj sredini teško je uspostaviti paralele, oni su bliži jednom opštijem likovnom problemu koji je sa osamdesetim godinama iskrsnuo pred umetnike. Činjenica da je Điković znatno ranije na specifičan način bio već uključen u taj proces govori u prilog mišljenju da su osamdesete godine zapravo rezime isključivih i maksimalno izoštrenih mitologija stvaralaca. A kao jedna od suštinskih kategorija rada upravo se ona može promeniti na celokupno delo Maria Đikovića. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 1985, Jedinstvo, Priština, 28. 9. 1985. str. 11