August Sander – fotografije

U saradnji Muzeja savremene umetnosti i Informativnog centra Savezne Republike Nemačke u Beogradu priređena je retrospektivna izložba fotografija Augusta Sandera, umetnika čije je delo nesumnjivo onih vrednosti koje su podstakle organizatore da upravo ovog autora uključe u program afirmacije nemačkih stvaralaca izvan granica te zemlje. Prezentovano je 118 crno-belih fotografija koje su tematski razvrstane u sledeće oblasti: seljaci, staleži, i život. To veoma detaljno i eksplicitno obaveštava o vrsti njegovg interesovanja i shvatanju fotografije kao medija razumevanja i tumačenja sveta. 

August Sander je rođen 1876. godine u radničkoj porodici. Sa trinaest godina počinje da radi kao šegrt u rudniku. Poreklo i uslovi života u detinjstvu potpuno su odredili fotografsko interesovanje Sandera koje će ponešto biti pojačano i prilagođavano u specifičnim društvenim i istorijskim uslovima što će netom nastupiti. Najpre je, i to slučajem, došao u dodir sa fotografijom, ali je to uzbuđenje kojim je doživeo prvi susret potrajalo do kraja živpta, da bi tek kasnije, na Umetničkoj akademiji u Drezdenu, učio portretno slikarstvo. Potom je u jednom fotostudiju u Berlinu specijalizovao industrijsku i arhitekturalnu fotografiju. Sa trideset godina otvara svoju prvu samostalnu izložbu na kojoj je prikazao 100 velikih fotografija u kojima započinje zapravo uobličavanje nekoliko tematskih ciiklusa kasnije definisanih kao »Ljudi XX veka« (1927. godine), »Lice vremena« (1929), »Lice nove Nemačke« (1935). 

Početkom, za nemačku umetnost, burnih dvadesetih godlina Sander po prvi put stupa u vezu sa važnim umetničkim i intelektualnim krugovima što će za trenutak uticati na njegove postupke u fotografisanju i omogućiti mu da oslobodi neke svoje do tada pritajene potencijale. Posebno plodotvorna biće veza sa književnikom Alfredom Doblinom (piscem čuvenog romana Berlin Alexanderplatz) koji će mu napisati predgovor-esej za izložbu »Ljudi XX veka«. Sredinom tridesetih godina Sander otklanja narasle nesporazume sa nacizmom izložbom »Lice nove Nemačke« kojom na vrlo otvoren način fotografijom gotovo da nagoveštava kataklizmu koja je na pomolu (predstojeću tragediju koja će mu odneti jednog sina — militantnog komunistu nastradalog u koncentracionom logoru). Dela su mu za života uvršćena na velikim i značajnim izložbama (poput »Family of Man« priređene 1954, godine u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku). Do kraja života dobio je niz društvenih priznanja ali su tek šezdesetih godina (posle njegove smrti u Kelnu 1964.) istraživači uzeli vrlo ozbiljno u obzir vrednosti i poruke njegovog dela. 

Kod usredsređenijeg gledanja ovog niza fotografija ono što odmah pada u oči je vraćanje na, kako se to u jednom trenutku pre nekoliko godina činilo, staru i okončanu diskusiju o tome kakva je prevashodna uloga moderne fotografije: njeno približavanje u osnovi dokumentarističkoj ulozi u razumevanju spoljalnih datosti, ili, pak, opredeljivanje za estetsku funkciju i zadovoljavanjie čisto kreativnih i umetničkih potreba i kod autora i kod posmatrača. Izgledalo je sa preovlađujućim shvatanjima i ukusom osamdesetih godina, koji su dakako verifikovani kroz samu uimetničku praksu, da se pitanja kvaliteta i aktuelnosti fotografije diskutuiju upravo i jedino kroz njena čulna svojistva. Argumentacija za takve poglede pribavljana je ne samo kroz fotografiju i uopšte kroz likovne umetnosti, već i kroz ostale vizuelne medije i popularnu kulturu kakvi su moda, dizajn, primenjena umetnost i dr. Danas je na pomolu još jedina promena odnosa prema temeljnoj funkciji umetnosti: sve češće se govori o fotografiji kao sredstvu istorijskog istraživanja koja na iscrpan način očigledno pokazuje i sažima bitne izvore i procese socioekonomskih događaja. Fotografije Auguista Sandera na na.idirektniji način podstiču navedena shvatanja. 

Za Sandera je mehaničko reprodukovanje slike spoljašnje stvarnosti hladnim okom fotokamere samo način saznavanja te stvarnosti i zasnivanja što tačnije predstave o njoj, naravno i vizuelno prezentiranje rezultata takve aktivnosti. U svakom od ciklusa kojima se ovaj autor predstavio na sadašnjoj izložbi programski su određeni nizovi karakterističnih osobina i tipova njihovih reprezenata. Kada slika seljake on to čini sa dvostrukpm posvećenošću: s jedne strane izražava krajnje simpatije za njihov način života, a sa druge, zainteresovan je takođe i za one fenomene ispoljavanja njihovih osobina koje ih približavaju (često nespretno) višim društvenim i građanskim slojevima. Tada su njegovi seljaci pomalo smešni, izveštačeni i ulickani, poput teško prilagodljivih ljudi koji su veoma čvrsto ukorenjeni u sopstveno poreklo. Ili čak, koji su beznadežno svesni svoga stvarnog društvenog statusa što im stvara brojne poteškoće u pokušajima jedne nove resocijalizacije. Sa sasvim dragačijim osećanjem Sander pristupa radu sa razlićitim staležima građanskog društva. U osnovi postupak je gotovo identičan kada pred objektiv postavlja visoke društvene činovnike i studente ili mlade članove Komunističke partije Nemačke. Ali je u obradi motiva, u detaljnoj razradi elemenata fotografskog jezika Sander iskazao jasne preferencije. Tako su u konačnom učinku fotogralije, u izgledu ličnosti koje je snimao primetni i podosta naglašeni komenlari koji su se kretali od simpatija do podsmeha, od glorifikovanja do ironizovanja, no uvek bez preteranih izliva bilo jednog bilo drugog osećanja. Od. prve crte umerenosti koju je Sander izgleda veoma voleo i negovao, ipak je odustao u serijalu koji je nazvao »Život«. U tim veoma prisnim i veoma sentimentalnim trenucima August Sander je bez ograda izlivao svoja osećanja prema porodici i životu unutar nje, prema onoj osnovi društva kroz čiju se sudbinu prelamaju sva sooijalna strujanja vremena. I nije uvek u pitanju Sanderova bliskost obiteljima prema kojima je razumljivo imao naklonost, već i nepoznati i slučajni susreti kada je nepogrešivo uočavao primere koji su od običnih, svakodnevnih događaja najavljivali nove istorijske tokove. 

Za Augusta Sandera je napisano kako je on »majstor koji misli ne na lepotu, već na tačnost«, što je svakako ispravno. U odnosu na vrstu njegovoga fotografskog rada, fotografija mora imati pre svega vrednost činjeničnog zapisa o svom vremenu, na osnovu kojega će se ne samo o njoj već i šire o njenim uslovima suditi po znamenjima koja ona bude sačuvala unuta,r sebe. Autor fotografije je prema tome u ulozi istinskog tumača svoga vremena kome će on ostaviti auftentična svedočanstva u formi slikovnog saopštenja informacija. Taj je zadatak Sander izvršio u potpunosti i savesno toliko da je danas sa punim pravom na njega skrenuta pažnja kao na, stvaralačku ličnost sa dubokom svešću o vremenu i jasnoj predstavi o tome koji su njegovi temeljni sadržaji: analitično, objektivno dajući portret one generacije koja je sa njime doživela promene u političkoj istoriji Nemačke od vremena Vajmarske republike do kolapsa Trećeg Rajha. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 1985, Fotokino revija, br. 11-12. Beograd, 11-12. 1985, str. 12-13