Radmila Stepanović – kliritne slike

Produbljivanje pejzaža 

Ciklus od dvadesetak najnovijih slika na kliritnim pločama objedinjenih pod nazivom »Događaji na horizontu« označio je još jednu od niz etapa neprekidnih promena Radmile Stepanović u istraživanju i primenjivanju različitih sredstava za podsticaj samo jedne teme: pejzaža. I kratka rekapitulacija dosadašnjeg rada Radmile Stepanović odmah će nam pokazati da je okvir koji daje neki siže sve više pitanje definisanja materijalnog ili tehnološkog zahvata umetnika u njihovom delu, a da je, konkretno u ovom primeru, tema izazvala najpre reagovanje crtežom (njena samostalna izložba u Galeriji Doma omladine 1976. godine), tehnikom grafike (izložba u Galeriji Grafičkog kolektiva 1981), uljanom slikom (iste godine u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta) i najzad, ponovo, na sadašnjoj izložbi crtež je prenet na novo likovno sredstvo – providne smole koje su se pokazale kao višestruko zanimljiv materijal. 

Već početnim radovima izloženim na prvoj samostalnoj izložbi Radmila Stepanović se samoopredelila prema jednom grafičkom, linearnom slikarkom iskazu koji je u osnovi ekspresivnog porekla, mada je on pokadšto ublažavan i promišljenošću, šta-više i prepuštanjem emocijama pred sadržajima teme koja se sve češće posmatra i impresionistički. A kada se ležernije upusti u čisto grafičko rešavanje problema, upotrebom metalne ploče koju na različite načine grebe iglom, dovija se zapravo ona potrebna reljefnost izgled ’predela’ obrađene ploče koja je pošto je bila otisnuta zapravo odrazila jedan mikrikrajolik sopstvene forme. 

Ovo produbljivanje predstave pejsaza podignuto je još na  viši stepen u seriji slika nastalih 1981. godine kada je predeo ponovljen ne samo vizuelnim predstavama već i visokom pastom koja toj predstavi daje i sasvim određena taktilna svojstva. Za Radmilu Stepanović ovo iskustvo sa uljem i hromatikom bilo je samo prolazna potreba, ali je ova vrsta »plastičposti« u jednom redukovanijem vidu proistekla kao trajna potreba oblikovanja njenog sopstvenog izraza. 

Njen recentni postupak u radu računao je sa mnogim fizičkim osobinama kliritnih ploča. Njihova transparentnost omogućila je da se one udvostruče i utrostruče, da se međusobno slepe u više slojeva, a da se ne naruši vidljivost svih njihovih posebnih sadržaja, tj. crteža na njima. Radmila Stepanović je u crtanju upotrebila veoma jednostavan postupak: tušem i perom izvlačila je u gustom rasteru crteže zakovitlanim linijama koje su oživele površinu ploče, i kada se oni posmatraju onako slepljeni jedan na drugi, iz različitih tačaka, stvara se jedan dinamičan vizuelni doživljaj raslojene percepcije. Ove svojevrsne slagalice optičkog opažnja, vizuelnotaktilnih osobina, naglašene su još jednim elementom: gornji rubovi ploča izlomljeni su u jednom talasastom obliku, tako da daju očiglednu predstavu dubinskog pejzaža, »obronaka« i »horizonata«, koji se menja kod obilaženja ovih radova, slično kako se oni mogu doživeti posmatrani iz aviona. 

Ako bi se analizirala ova izložba sama za sebe, na momenat bi se mogao steći utisak da se radi pre svega o pukom eksperimentisanju sa novim likovnim materijalima. Međutim, ako se u memoriju prizovu svi raniji izražajni sadržaji Radmile Stepanović dobije se složena celina za koje je suštanstvena osobina zainteresovanost ove autorke za raznovrsnost plastičke obrade, a upotrebljema tehnička i materijalna sredstva govore o jednoj sasvim
osobenoj vrsti stvaralačkog rada na beogradskoj likovnoj sceni.Stoga nije bez osnove ni predvideti i dalje traganje za što decentnijim vizuelnim učinkom i u budućim radovima Radmile Stepanović. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 1985, Jedinstvo, Priština, 26. 10. 1985