Lidija Merenik: ’4’

Senzibilitet vremena 

Autorska izložba likovne kritičarke Lidije Merenik u Salonu , Muzeja savremene umetnosti okupila je četvoro autora: Milana Eriča iz Ljubljaie, Dubravku Rakoci iz Zagreba, te Vesnu Viktoriju – Bulajić i Mrđana Bajića iz Beograda. Ova izložba nije ni zamišljena niti realizovana kao grupni  nastup  četvoro umetnika najmlađe gensracije jugoslovenkih stvaralaca, već upravo kao definisalje vida problemskog plastničkog sadržaja sada veoma pristunog, a kroz čije se delo takođe može uvideti i jedna od relevantnijih stvaralačkih postupaka u umetnosti osamdesetih godina. 

Bez obzira na njlhovu izrazito različitu i formalnu i značenjsku formaciju elemenata i sadržaja u tkivu izloženih dela, ove umetnike ipak obeležava i određena zajedničkost te pripadnost istovetnom konceptu i veoma naglašena želja da se u okviru medija koji upotrebljavaju (crtež, slika, skulptura, instalacija, fotografija, video) delo dovede do stadijuma da u nekim fundamentalnim oblastima sopstvenog postojanja upravo tu upravo tu postojanost dovedu u pitanje, ili čak i je ga ukinu. Tom tankom linijom postojanja kreće se Dubravka Rakoci kada zamišlja i realizuje svoje Velike Momohromije, oblikom, bojom i veličnom zadate parametrima prostora u kome trenutno  izlaže.  Ovime je samo na prvi pogled diskusija   vraćena na primarnost elemetarnog likovnog sadržaja, na njegovu prisutnost u delu na način osnovnog i konačnog činioca od koga zavisi i celokupno značenje rada. Prečnik i dužina te linije njenih velikih bojenih krugova zavisi od visine galerijskog plafona, boja kojom se interveniše preko bezbroj puta »islikanog« platna od trenutnih afiniteta i raspoloženja autorke to je već sasvim dovoljno da bi to delo bučno progovorilo sopstvenim i autentičnim plascititetom. 

Mrđan Bajić je mnogo više skoncentrisan prema punom plastičkom jeziku, vrlo vidljivo i nametljivom radu rukom u glini, poliesteru i boji. Njegova nekadašnja velika humornost u prethodnim radovima sve više se zamenjuje klasičnnjim shvatanjima vajarstva, strožim odgovorom na probleme forme. Bajić je ostao dosledan izražavanju bojom, ali je izbor kolorita: bezživotno zelena, otrovno tirkizna i purpurna koja ukazuje na opasnost, direktno ukazala na njegovu preokupaciju da vizuelnu pažnju posmatrača zadržn do onog trenutka kada se naracija podstaknuta spoljašnjim izgledom   njegovih   radova   počne pretočavati  u  manje  racionalne oblasti čovekovog znanja i iskustva. 

Ljubljanski umetnnk Milan Erič problem autoironizacije u biću dela eksploatiše do nekih konačnih konsekvenci. No, ako je u crtežu eksplicitniji u mediju kome pribegava, i jasniji u onome što se danas obeležava kao autonomna umetnnčka mitologija. dotle je u objektima i instalacijama potpuno podvrgnut svojesvrsnom upitu o tome šta bi to u ovom trenutku. trebalo da bude predmet umetnosti. Odgovori u njegovom slučaju, iako neobični, svakako da zvone jednom plastičkom ozbiljnošću i promišljenošću koja ovog autora ne samo da ističe na čelne pozicije u umetnosti osamdesetih godina, već i veoma eksplicitno sugerišu o sopstvenoj svesti o prirodi i tradiciji avamgardnog oblikovanja u procesima umetnosti ovoga veka. 

U radu Vesne Viktormje Bulajić ne prepliću se jedino medijske aktuelnosti, kako je odmah vidljivo, od novog slikarstva do fotografije, videa i performansa, već i sadržaji njene umetnosti na liniji ekološkog, masovnog i popularnog, do ženskog pitanja, alijenacije u ambijentu ljudske prensaeljenosti i urbanog identiteta savremenih stvaralaca. Kod nje je lako pratiti i određenu neusaglašenost u tome da dok u slikanju pribegava otvorenom dovođenju u sumnju čin slikanja, dotle kada snima video insistira na perfekciji i više nego korektnoj medijskoj delatnosti. Njeni video radovi toliko su tehnički doterani, estetizstvani i usavršeni na svim nivoima da iskazuju jedan gotovo peofesionalni stav. 

Radeći na ovakvoj koncepciji izložbe autorka je želela da kaže nekoliko stvari. Jedna od njih je i ta da se raznolikost u.metnosti osamdesetih godina uistinu potvrđuje na svim pravcima njenog preobražaja i onog medijskog, što je katkada manje uočljivo, i onog sadržajnog što se gotovo uvek napominje čiji je osnov individualna autorska poetika koju nosi svaki stvaralac posebno. Pa i to da je njihova zajednička osobina »senzibilitet svog vremena« koja ne narušava početnu intenciju da se pokaže jedna od krajljih tački te raznolikosti. I upravo će od takvih poduhvata zavisiti konačni problemskm lik recentne umetnosti koji će kritička teorija formulisati svojim sredstvima. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 10. 1985, Jedinstvo, Priština, 3. 12. 1985