Slobodan Manojlović – radovi na papiru

Akvatinte, linorezi, suvi patel i drugi tadovi u kombinovanim tehnikama na papiru Slobodana Manojlovića (Loznica, 1951), izloženi Galeriji Grafičkog kolektiva, skrenuli su pažnju na dosad malopoznatog autora ali sa izvanrednim kreativnim potencijalom koji nije ispoljen kako to na prvi pogled izgleda, velikom kolorisitčkom vibrantnošću, već i onim unutrašnjim razlozima i postojanošću koji im daju neke nove dimenzije. 

Slobodam Manojlović je završio Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, ali ovih, gotovo trideset radova koje je prikazao na svojoj samostalnoj izložbi decidirano upućuju na onu vrstu kreativnog zahvata koji delu osiguravaju punoću plastičnosti izvan utilitarnih funkcija i određenja. Manojlović deluje na grafičku ploču ili direktno na podlogu (hartiju) neposredno, energično, u osnovi stihijski, ali i sa nekom prethodnom pripremom i selektivnošću u izboru sredstava koje mu omogućavaju da ove svoje minijature oživi gotovo minimalitičkim sredstvima: osnovnom bojom i elementarnim potezom kojom će ona biti raspoređena po površini. Osećaj za boju, kolorisitčke odnose i naročito za intenzitet pojedinih hromatskih sazvučja potvrđuje da je ovaj autor zapravo direktni realizator prevashodno bojenih senzacija kojima je zaokupljen u viđenju i doživljavanju sopstvenog rada. 

Jedan skraćena rekapitulacija ovog gestualmog i kolorističkog apstrakcionizma brzo bi nas odvela prema modelima bliksoistočnih izvedbi umetničkih dela, dakle ka onim izvorima koji se bez unutrašnje kontrole i libida u eksploziji energije sukobljavaju po površini beline polja na kome deluju a istovremeno i sa njom. Manojlović je donekle ublažio taj neobuzdani intenzitet jednim lakim lirizmom, kolorističkom poetikom koja sa jedne strane umanjuje i usmerava grozničavu imaginaciju, ali i unosi potreban red u kosmos kolorisitčkih sukoba i slučajnih oblika što ostaju pod rukom. 

Nesumljivo je da će Slobodan Manojlović razviti svoj osećaj za boju, zapravo, ostaće mu dosledan, ali će i reagovati na izazove jednog većeg reda, bogatijeg izgleda, prema prizorima koji će sve više biti strukturisani kao znak. Sigurnost njegovog postupka, postojanost istinskih razloga ovog rada koji leže u kreativnim dubinama ovog umetnika i nadasve njegova svest o mogućnostima samostalne igre boje, njenih titraja i vibracija, što sve zajedno dovoljno upućuje na pojavu još jednog vrlo personalizovanog identiteta u okviru umetnosti osamdesetih godina u Beogradu sa svim do sada pobrojanim osobinama i vrednostima. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 11. 1985