Dominacija šunda

Primetno odsustvo privatnih jugoslovenskih galerija koje se stvarno bave umetničkom delatnošću (poput, recimo, pančevačke “Galerija Nova” ili beogradskih “Zvono” i “Haos”) na izložbi “Art expo” koja je održana na Beogradskom sajmu, pokazuje, zapravo, kolika je današnja briga ove države za seriozno likovno stvaralaštvo. Ozbiljni galeristi očigledno nemaju interesa da plate zakup prostora (ma koliko da je on ovom prilikotn. dobrom voljom Beogradskog sajma, snižen na najnižu tarifu), jer nema pravog tržišta umetninama, odnosno nema (dovoljno) kolekcionara zainteresovanih za pravu umetnost, pa im je učestvovanje na ovakvim sajmovima neisplativo. Prisutni su samo oni koji računaju na nedostatak ukusa, kulture i obrazovanja publike kojoj je najlakše prodavati estetski problematična dela. Totalna dominacija šunda, kiča i lažne umetnosti u društvu, pa tako i na Art expu 97, (najgori deo trgovaca i “njihovih umetnika” svojim prisustvom ovde potvrduje uočeni proces socijalne kretenizacije), nažalost, slika je objektivnog stanja. 

Ovakav porazan ishod nakaradne politike (i) u kulturi nekoliko puta je konstatovan. Pitanje je da li je sada moguće išta učiniti? Svi odgovori vode isključivo u jednom pravcu – prema defmisanom interesu države da podržava ozbiljno stvaralaštvo, odnosno da se ni pod kojim izgovorom ne prepusti “tržišnim” uslovima koji su naopako shvaćeni i primenjeni u opštem društvenom životu. Kulturno emancipovane sredine poznaju regulacione mehanizme: zakonski okvir koji favorizuje umetnost i poreska politika koja eleminiše (ili makar maksimalno suzbija) pseudoumetnost. Zatim dolaze na red sistem opšteg i timetničkog obrazovanja, uticaji masmedija itd., i finale – ovakvi sajmovi koji beleže učinke tih procesa. 

Danas u Beogradu radi 243 registrovane galerije. Dve osnovne grupe čine: malobrojne, tzv. neprofitne državne galerije i još malobrojnije privatne (5-10), koje izlažu i pomažu isključivo vrhunsku umetnost; s druge strane stoji ogroman broj onih (preko 200, a bezmalo su to sve privatne galerije) koje nesmetano trguju umetničkim otrovom pozivajući se na tobožnju tržišnu konjukturu. I sve one imaju potpuno isti status u ovom društvu, što nije opravdano s obzirom na motive njihovih vlasnika, gde se tačno mogu razaznati čisto trgovački od čisto umetničkih. Država, odnosno njena zakonska i poreska regulativa, mora raspoznavati interese isključivog ulaganja u umetnost i aspiracije isključivog uzimanja od umetnosti. Tako kalibrisani aršini društvenih potreba, kodifikovani neophodnim propisima, promenili bi sliku naše umetničke scene vrlo brzo. 

Razumljiva je neodlučnost postojećeg režima oko ovog pitanja – kao i u svim drugim dnevnopolitičkim i strateškim pitanjima on je zapravo bez stava, jer su i sami njegovi vodeći protagonisti: idejni kreatori i politički aktivisti, beznadežno nekulturni, nedovoljno obrazovani, intelektualno neemancipovani, etički i esteticki neartikulisani. Zasad je, s druge strane, nejasno zašto je i opozicija pokazala iste simptome nedostatka kvalite ta, neodlučnost i bezidejnost tamo gde je preuzela vlast. Nervoza koja je počela da se ispoljava u ranije relativno konsolidovanim redovima simpatizera opozicije, među ozbiljnim umetnicima i uopšte kulturnim poslenicima, posledica je nepotrebnog taktiziranja, kompromisa (ne zna se tačno sa čime i zbog čega), odugovlačenja nove vlasti u povlačenju neophodnih i urgentnih poteza. Sigurno je, takođe, da neće dugo potrajati ova iznuđena i produžena tolerantnost. 

Jovan Despotović 

Vreme, Beograd, 12. 7. 1997, str. 47