Politizacija estetike

Sukobi likovnjaka od 1898. do danas 

Još jedan od mnogobrojnih sukoba unutar Udruženja likovnih umetnika Srbije u poslednje vreme odigrava se sve više pred očima javnosti. Gledajući “istoriju” tih internih staleških trvenja zapaža se njihovo gotovo pravilno pojavljivanje svaki put sa formiranjem jedne nove izrazito velike i značajne generacije umetnika. Ovoj determinisanosti svakako da doprinosi i redovno zaoštravanje ideoloških pitanja koje stvara pogodan ambijent za polarizaciju stavova (i) medu likovnim stvaraocima. 

Aktuelna kriza u ULUS-u, prema pisanju “Naše borbe”, evidentirala je nekoliko otvorenih strukovnih i statusnih problema likovnjaka. Ako ovom prilikom za čas otklonimo uzroke koji počivaju na “ličnim razlozima”: mnogobrojne povrede Statuta i nepravilnosti u radu rukovodilaca Udruženja, netrpeljivost medu članovima moguće i zbog principijelnih razlika, ali je znatnija podela na dobre i aktivne te loše i neaktivne umetnike, nezdravoj potrebi da neki članovi večno rukovode Udruženjem itd., dolazimo do temeljnih nesporazuma koji se delimično vide kao dnevnopolitički (u ideološkom pluralizmu normalno je da se pokatkad potegnu i politički argumenti), a češće su to zapravo stare rasprave koje se u istorijski novim vremenima zaodevaju novim ruhom. 

Već 1898. godine u Beogradu je osnovano prvo “Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku” u koje su ušli slikari, vajari, arhitekte i muzičari. Cilj udruženja bio je “da ujedini srpske umetnike gornjih umetnosti na složen i zajednički rad u težnji gajenja tih umetnosti u Srba, kao i moralno i materijalno pomaganje svojih članova”. Nakon Ujedinjenja, 15. novembra 1919, održan je prvi sastanak beogradskih slikara i vajara i taj dan se uzima kao datum osnivanja “Udruženja likovnih umetnika”. Zadatak mu je bio da štiti umetnost, te duhovne i materijalne interese članova. 

Kako je uticaj Udruženja u umetničkom životu i javnosti postajao sve veći, tako su se sve češće nalazili i razlozi da se asocijacija raslojava u mnogim pitanjima – od striktno umetničkih do idejnih. Tako je, recimo, početkom 1929. godine grupa umetnika istupila formirajući nezavisno “Udruženje kvalifikovanih likovnih umetnika”. U starom udruženju ostali su gotovo svi nezavisni članovi i modernistička grupa “Oblik”, dok su novom pristupili članovi grupa “Lada” i “Zograf” te nekoliko nezavisnih slikara i arhitekata. Osnovu sukoba u izjavi za “Politiku” (14. januara 1929) “kvalifikovani” su ovako objasnili: “Grupa smatra da treba razviti umetničku delatnost prema našem podneblju i prema našim prilikama, ne obazirući se na umetničko stvaranje u inostranstvu. Za svoju umetnost grupa traži čisti teren jugoslovenski i balkanski”. 

Isti list u broju od 26. novembra 1936, pod naslovom “Trideset beogradskih umetnika objašnjavaju razlog bojkota ‘Cvijete Zuzorić’”, piše: “Od tridesetorice beogradskih umetnika umoljeni smo da objavimo sledeće: ekonomski položaj umetnika biva iz godine u godinu sve gori. Sve teže stanje, sve oštrija materijalna beda umetnika i sve očiglednije prepuštanje umetnika sebi samima onemogućuju iskrene napore umetnika na polju kulturnog rada. 

Pogrešnim tumačenjem umetnikovog rada kod nas stvorilo se netačno uverenje da je umetnik biće van društvenih ekonomskih odnosa. Medutim, neosporno je daje rad umetnika uslovljen ekonomskim odnosima društva. Čak i oni koji su tvrdili i uveravali da se iz bede ‘rađa genije’, ako se malo nadnesu nad stvarnost, i ako nisu profesionalni iluzionisti, morali bi videti jasno da umetnik ima sve ljudske bitnosti – da jede, da radi, da živi.” U ime ove grupe umetnika saopštenje su potpisali Đorde Andrejević Kun, Mihailo Tomić, Vera Čohadžić, Mirko Kujačić, Stevan Bodnarov itd. 

Ako smo u prvom primeru videli jedan slučaj čisto umetničkog razloga previranja unutar udruženja likovnjaka, u drugom su očigledno posredi bila egzistencijalna pitanja, pre svega mladih umetnika. koji su se oštro pobunili zbog nesprovođenja programskih zadataka njihove asocijacije. Rasprave unutar ove dve magistralne teme staleškog udruženja ponoviće se u nekoliko ciklusa i nakon 3. novembra 1944. godine, kada je osnovano postojeće Udruženje likovnih umetnika Srbije. 

Osnovni ton u početku, tokom perioda socijalističkog realizma (do 1950. godine’), davaće tzv. idejna pitanja umetnosti. Insistiranje na jasnom “umetničkom žanru sa političkom tezom” iz pera vodećeg estetičkog biča revolucijr Ota Bihalji Merina ovako izgleda: “Najveći deo umetnika još se ne usuđuje da pristupi centralnom problemu naše epohe: predstavljanju čoveka u zajednici, našeg čoveka u borbi, u napornom radu, u radu punom radosti, u svakidašnjici i svečanim prilikama. Neki se povlače u igre pune estetizma i artizma, izgovaraju se umetničkim principima, a u stvari izbegavaju mučni i pošteni napor koji bi otkrio njihove istinske stvaralačke mogućnosti” (“Borba” 25. novembar 1946). 

Taj najpre klasni, zatim napredni i društveno afirmativni, najzad samoupravni princip ocenjivanja estetičkih vrednosti umetničkih dela, od koga će zavisiti i ukupni socijalni te kao krajnja posledica – čak i egzistencijalni status stvaralaca. zadržaće se praktično do danas. Prvo se bespogovorno zahtevala klasna svest umetnika u prikazivanju socijalne realnosti. Novo komunističko društvo, zasnovano na staljinističkoj ideologiji a u umetnosti na estetici socrealizma, tražilo je od stvaralaca dokaze prihvatanja tih načela. Omekšala idejna rigidnost koja je usledila posle “historijskog ne” Staljinu dala je privid političkim i umetničkim slobodama: na mesto socijalističkog realizma nastupio je socijalistički estetizam (prema tačnom tumačenju Svete Lukića koje se iz razumljivih razloga sve manje pominje). Samoupravljanje je zatim proklamovalo tobožnji “estetički pluralizam” u kome je ipak zadržana prava umetnička hijerarhija: na vrhu su se nalazili državni umetnici podržani na sve moguće načine. koji su za uzvrat brižljivo izbegavali ikakvu politizaciju vlastitog stvaralaštva: na dnu su kao i uvek bili mladi umetnici kojima su društvo pravili politički nepodobni i  neuklopljivi bez obzira na to koliko su u umetničkom pogledu bila vredna njihova dela. Kao ilustracija najdrastičnijih primera političkog ograničavanja umetničkih sloboda mogu se navesti epizode “Slikarstva prizora” Miće Popovića u nekoliko nastavaka ili slučaj tzv. Crnog talasa. Takvo stanje ili, tačnije rečeno, odnos snaga na umetničkom polju ostalo je važeće do danas. U tim okvirima treba razumeti i aktuelni sukob u ULUS-u. 

Dugogodišnje nagomilavanje nerešenih staleških problema uzrokovalo je najnoviji ciklus likovnjačkih previranja. Totalna zbrka koja danas vlada u sistemu umetničkih vrednosti na čiji “vrh” su izbili čisti komercijalni umetnici, još više komplikuje ionako zamršeno i deprimirajuće stanje koje vlada medu likovnim umetnicima. Nekolike generacije mladih i sasvim mladih stvaralaca koji su današnji inicijatori pobune u Udruženju istakli su prave razloge nezadovoljstva. 

Predugo traje neprozirna politika Udruženja koje se umesto da rešava statusne, teške probleme koji muče njegove članove, kakvi su radni prostor, stipendije, stručno usavršavanje itd., želi pre svega da arbitrira u pitanjima estetike i da kanališe tokove domaćeg likovnog stvaralaštva. Da nije tako, ne bi se dogodilo da ogromnu energiju i vreme Udruženje troši oko, recimo, načina organizovanja Oktobarskog salona, ili programa nekih vodećih umetničkih institucija, ili oko toga da li Paviljon “Cvijeta Zuzorić” treba da bude ULUS-ov koji je potpuno preuzeo upravno i programsko rukovodenje – što svakako nisu poslovi iz domena njegovog rada. Pobunjene umetnike ta pitanja ne zanimaju jer to i nisu programski zadaci Udruženja. Interesuje ih kako se Udruženjem upravlja, kako se dele ateljei, kakve i kolike će stipendije dobiti, kako država izvršava svoje zakonske i finansijske obaveze prema njima… 

Kako je ukupna slika današnjeg jugoslovenskog društva krajnje zamršena, neartikulisana i, po svemu sudeći, nepromenljiva – od vrhunske politike pa sve do adekvatnog mikrostanja koje se može identifikovati i u udruženjima poput ULUS-a, izgleda da ne preostaje ništa drugo nego stvaranje novih asocijacija sa zadacima, programima i sastavom te voljom članstva primerenim njihovim današnjim potrebama, idejama i mentalitetu. Iskustvo govori da su uvek bili uzaludni napori menjanja postojećih staleških formacija – takode ono svedoči i da je novo vreme uvek stvaralo i nove asocijacije zasnovane na drugačijim načelima od postojećih. 

Da li će to saznanje uticati da se formira nova organizacija sa novim ciljevima – od toga zapravo zavisi i samo razrešenje sadašnjeg sukoba u ULUS-u. 

Jovan Despotović 

Vreme, Beograd, 9. 8. 1997, str. 40-41