Zlatko Glamočak – skulpture

Govor mesa i krvi 

I ako je apstrakcija poznog modernizma potisnula figurativnu umetnost, ona povremeno obnavlja svoje unutrašnje potencijale i tada učestvuje u formiranju “slike epohe”. Od sredine veka, figuracija se u umetnosti pojavljivala u nekoliko diskontinuiranih ciklusa. Medu novijim figurativnim “stilovima” važniji su bili nova figuracija pedesetih, pop-art šezdesetih, hiperrealizam sedamdesetih i transavangarda osamdesetih. Figurativno slikarstvo i skulptura u XX veku stalno su postojali, s tim da su bivali potiskivani na umetničke margine usled velikog pritiska avangardi i drugih radikalnih shvatanja, mnogobrojni vrsta apstrakcije, postobjektne prakse itd. 

Osnovno svojstvo figurativnih stilova jeste njihova eksplicitna literarnost. Upravo se može reći kako je poetička naracija temeljna struktura smisla svake predmetne umetnosti. U tom tematskom sloju formira se i svojevrsna “poruka” koju autor svojim delom odašilje prema posmatraču i ona može biti najrazličitijih vrsta. Repertoar je izuzetno veliki: od opštih humanističkih sadržaja. preko ličnih, autobiografskih izraza. do eksplicitno političkih iskaza. Primetno je. takođe, da “čistih” formi zapravo i nema – redovno je reč o preplitanju tema poteklih iz više izvora. Jednu takvu, sadržajno složenu plastičku umetnost možemo videti i na izložbi Zlatka Glamočaka u Galeriji ULUS-a. 

Glamočak je u Jugosiaviji nedovoljno poznat autor (uzrok tome je pre svega njegov neprekidni boravak u Parizu od 1984. godine), stoga treba učiniti sledeće na-pomene: roden je u Baru 1957; Fakultet primenjenih umetnosti završio je u Beogradu. Pored brojnih samostalnih i grupnih izložbi treba posebno navesti njegovo učešće na problemskim izložbama “Figuracija na kraju milenijuma”.”Aspekti moderne skulpture” i “Telo u svim stanjima” na kojima se našao u najreprezentativnijem društvu aktuelnih umetnika, poput Žan-Mišela Baskia, Robera Kombasa, Kita Heringa, Roberta Mapeltorpa, Helmuta Njutona. Arnult’a Rajnera. Đine Pejn itd. 

Ono što je privuklo pažnju na Glamočakovu skulpturu jeste specifični plastički izraz koji se nalazi u istom poctičkom krugu (da navedemo samo jugoslovenske umetnike) sa Dadom Đurićem, Ljubom Popovićem, Urošem Toškovićem, Vladoni Veličkovićem. Zajednička esietička osobina im je “fenomenologija tragičnosti” kako je ovu pojavu u umetnosti definisao Lav Šestov imajući u vidu filozofske ideje Ničea i literarne likove Dostojevskog. 

U nedavnom intervjuu Glamočak je na sledeći način objasnio svoje kreativno shvatanje: “U prikazivanju neregularnih situacija polazim od tri termina: ljepota, tragično i ludo… Ja sam za potpunu revalorizaciju te vrijednosti (ludosti – J.D.) u umjetnosti. No, u situaciji kad imamo permanentno nadiranje ludila, od političkog do ekonomskog, a ako smo uz to pristali da slijedimo vode u njihovim ne baš normalnim zahvatima, zašto ne bismo to učinili i sa umjetnošću koja je mnogo bezazlenija od njih?” Ovim iskazom je opisan njegov plastički “morbidarijum” koji čine predstave smrti, fizička i duhovna patologija, ružno, raspadanje,  truljenje… – dakle oni znaci vremena koji redovno upućuju na još jedan kraj veka, ovoga puta i milenijuma. 

Ova izvitoperena, nastrana, ekscentrična figuralna ekspresivnost nastoji da kod gledalaca izazove osećanje gadenja. mučnine, jednog krajnje neprijatnog svedočenja u prizorima kojima se nevoljno prisustvuje. Pregršti kostiju koji se u nekim njegovim radovima neposredno vide, dok su u drugiina sadržaji izloženih predmeta – na primer u mrtvačkim kovčezima, stvaraju u posetioca dve slike: jednaje svakako najnoviji krvavi raspad jedne evropske države, a drugi je performans “Balkanski barok” Marine Abramović sa ovogodišnjeg venecijanskog Bijenala. I dok se u prvom slučaju radi, po izgledu, o drastičnom delu koje je nastalo kao neposredna reakcija na jugoslovenski gradanski rat, u drugom se nikako ne može govoriti kao o refleksiji na Marinin rad iz jednostavnog razloga što Glamočak tu vrstu specifične plastike radi već niz godina. Ipak treba naglasiti da je najnovija domaća ratna trauma na izrazito uspešan način u ovim primerima pokrenula kreativne mehanizme u najsenzibilnijim autorima. Posledice rata vremenom će izbledeti – ostaće velika dela koja su njime izazvala: Zlatko Glamočak spada u umetnike koji su ih sasvim sigurno načinili.

 

Jovan Despotović 

Vreme, Beograd, 23. 8. 1997, str. 48-49