Porodica bistrih potoka: ‘Jednostavnost’

Harmonija prirode 

Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina bilo je mnogo razloga da se, pre svega mladi ljudi, a povremeno i oni stariji, udružuju u specifične “komune” – uglavnom male zajednice u kojima će ostvariti neke od njihovih životnih, radnih, umetničkih ili kakvih drugih ambicija i ciljeva. Sa hipi-pokretom šezdesetih godina ovaj vid udruživanja postao je naročito popularan manitestujući veliku razliku koja je postojala izmedu promenjenog mentaliteta mladih generacija i čvrstih socijalnih pravila ponašanja visokocivilizovanih društava u zapadnoevropskim i američkim državama. 

Paradigmatičan je primer sa komunom u Šempasu koju je osnovala grupa OHO. Njihova umetnička delatnost zabeležila je izuzetno važno poglavlje u jugoslovenskoj konceptualnoj umetnosti. Sredinom sedamdesetih godina Božidar Mandić, pesnik i likovni umetnik, odlučiu je da sa svojom mladom porodicom ode iz Novog Sada i nastani se u staroj kući na padinama Rudnika. Svoju komunu je nazvao “Porodica bistrih potoka”, ukazujući time na izgled mesta u kome je započeo novi život: sem bistroće potoka, tu su i šume, pašnjaci, čist vazduh, zdrava hrana koju sami proizvode, porodična higijena druženja i posvećivanja pažnje jednih drugima  - dakle, sve što nedostaje urbanizovanim oblastima i. kako bi sociolozi rekli, otuđenim međuljudskim stanjima. U ovoj komuni veoma istaknuto mesto ima i umetničko stvaralaštvo. Iako je “umetnost u svetu Božidara Mandića tek uslovno prisutna”, kako je u predgovoru kataloga naveo Balint Sobati, izložba koju je “Porodica” priredila u likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda otkrila je njihovo zanimljivo interesovanje da estetiku traže, pronalaze ili stvaraju u najčvršćoj harmoniji sa postojećim prirodnim oblicima i materijama. 

Kosta Bogdanović, kao najverifikovaniji tumač “mitologema formi drveta”, otvorio je ovu izložbu ističući neke od pretpostavki koje se odnose na problem “estetizacije prirodne forme”, u ovom slučaju drveta – o ćemu je on već do sada pisao, a koji se vrlo dobro vide u radovima “Porodice bistrih potoka”. Najopštije, početno objašnjenje dao je Sombati ističući kako “umetnost porodice Mandić počiva na kosmičkim znacima prirode, a ne na njenim spoljnim formama”. Obrada ovog materijala, kako vidimo, nije tehnološka već takode vrlo “prirodna” s obzirim na upotrebu najelementarnijih alatki. Osnovni tipovi formi i njihovih složenijih struktura jesu geometrijski. i na tom sučeljavanju prirodnosti materijala i duhovnosti oblika u suštini je izgrađena cela poetika njihovih radova. Deo takvog potpuno prirodnog pristupa mogao se videti i na samom otvaranju ove izložbe kada su neki članovi “Porodice” izveli ritualni hepening “Umet-nost cepanja drveta”. 

Na kraju je neophodno, da bi se tačno razumela ukupna misija “Porodice bistrih potoka”, istaći podudarnost njihovog načina života i stvaralačke estetike koja se nalazi na sasvim suprotnoj strani od medijski prenaglašene delatnosti tzv. eko-terorista koji danas demonstriraju više pomodnost nego temeljnu idejnu zasnovanost. Ova diferencija, koja je u svojoj etičkoj i estetičkoj dimenziji potpuno izjednačena u njihovom slučaju, najpreciznije im određuje mesto u kompleksu iskonskog ljudskog razumevanja odnosa priroda – život – umetnost. 

Jovan Despotović 

Vreme, Beograd, 6. 9. 1997, str. 48