Dimitrije Bašičević Mangelos u četiri knjige

Oslikovljena reč u devet i po inkarnacija 

Potpuno povučeni stil života koji je Mangelos vodio uticao je da se o njemu, čak i u najužim stručnim krugovima, nedovoljno zna, te je obimni posao prikupljanja, selektiranja i publikovanja njegove teorijske i umetničke zaostavštine koju je načinio njegov brat dr Vojin Bašičević uz veliku stručnu i prijateljsku pomoć dr Ješe Denegrija, rezultirao izuzetnim kulturnim događajem: gotovo istovremenom pojavom čak četiri knjige – koji je, opet, u skladu sa već učinjenom konstatacijom, gotovo protekao u najdubljoj tišini čak i u profesionalnom svetu. Reč je o dve zbirke Bašičevićevih kritičkih tekstova: „Ogledi” i „Fotografija i umet-nost”, zatim neobična studija pod naslovom „Moj otac llija – nacrt za antimonografiju”, najzad i knjiga eseja „Drugi o njemu” koji se odnose na njegovo umetničko stvaralaštvo. 

„Postalo je skoro uobičajeno da se o Mići Bašičeviću/Mangelosu govori kao o ‘jednoj osobi s dva lica’, imajući pri tom u vidu da je o istom čoveku reč, ali i reč o dve njegove, na prvi pogled čini se sasvim različite i gotovo suprotne delatnosti”, napisao je Ješa Denegri na samom početku predgovora „Bašičević/Mangelos kritičar i umetnik” za knjigu „Ogledi”. Time je ukazao na potpuno preplitanje sudbina istoričara umetnosti i kritičara sa umetničkom koje se kod Bašičevića jasno zapaža a opisuje je sintagma „specifično Magnelosova filozofija umetnosti” koju takode Denegriju dugujemo. 

U ovoj knjizi jasno se raspoznaju istoricistički radovi o velikim umetničkim periodima (na primer, „Između impresionizma i apstraktne umetnosti”, „Srpsko slikarstvo između Nadežde i Lubarde”, „Moderno slikarstvo u Hrvatskoj” napisani 1953), sintetički zahvati unutar stilskih formacija moderne umetnosti (kakvi su: „Margirialije o impresionizmu” iz 1952. ili „Jezik apstraktne umetnosti” iz 1953) i anailtički pristupi pojedinim autorima (recimo Savi Šumanoviću, Milanu Konjoviću, Marinu Tartagli, Petru Lubardi, Zlatku Prici, Mići Popoviću, Gabrijelu Stupici, itd.). 

Gotovo da se sa nostalgijom danas čitaju Bašičevićevi tekstovi o jugoslovenskoj umetnosti XX veka. „Kada se govori o jugoslovenskom slikarstvu – piše povodom izložbe „Pola veka jugoslovenskog slikarstva” u „Krugovima” 1953. godine – zaista se ne radi samo o nizu slikarskih imena i nizovima stika, već o jednoj pojavi koja ima svoje početke, svoje uzroke, pa i svoje posledice, svoj tok; ukratko svoju istoriju”. Očigledno se krećući po oblasti koju veoma dobro poznaje, portavajući ovu povest, Bašičević gradi jedinstvenu celinu – onu koja je zaista formirana u ovom veku, a koju su potvrdile i kasnije muzejske kolekcije i postavke, velike studijske izložbe i opšti pregledi. Vidi se kretanje u vremenu i prostoru – s jedne strane, odvojene na nekoliko užih područja, a s druge strane, nije je moguće odvojiti od opštih zbivanja u svetu. Ta vrsta kritičke prizme zapravo će biti stalni manir u vrednovanju i tumačenju svih ostalih procesa, pojava, autorskih primera u umetnosti kojom se kao kritičar (i istoričar umetnosti) bavio. 

Na nekadašnjem jugoslovenskom umetničkom prostoru Dimitrije Mića Bašičević/Mangelos je zasigurno ostavio vidan, dubok i uticajan trag kakav je mogao ostaviti jedino pouzdani analitičar i ocenitelj pojava sa samog vrednosnog vrha u našoj umetnosti – bilo da se radi o slovenačkoj, srpskoj ili hrvatskoj (koju je prirodno najbolje poznavao), sintetišući na taj način jednu celovitu sliku – onoliko koliko je ona realno postojala – jugoslovenske likovne umetnosti XX veka. Po toj vrlo važnoj i retkoj osobini Bašiče-vić/Mangelos je sasvim izuzetna i gotovo usamljenička pojava. 

Drugi period bavljenja likovnom kritikom, doduše sve ređe i sa sve izraženijim teorijskim premisama svojstvenim istoriji umetnosti zahvatajući granične godine 1965. i 1985. proticao je u znatno mirnijem raspoloženju, svakako i zbog toga što je to razdoblje drugog (akademiziranog) vala našeg modernizma proticalo u pomirljivijem raspoloženju koje je Sveta Lukić (doduše za srpsku sredinu) okarakterisao kao „socijalistički estetizam”. Tada je Bašičević pisao o fotografiji kao o medijumu koji je skinuo „auru neponovljivosti” umetničkog dela – tim njegovim tekstovima je posvećena knjiga „Fotografija i umetnost”. 

O njegovom poimanju fotografije napisano je: ,,Ne treba, naravno ni posumnjati da je za Bašičevića fotografija nešto neuporedivo više od tehnike registracije stvari i pojava; fotografija kao prvi masovni medij i način mašinske produkcije, umnožena slika za njega je predtekst za razmatranje razloga i posledica preobražaja ne samo jezika nego i društvenih funkcija i samom statusu umetnosti u vremenu stalnog proširenja njenih operativnih i značenjskih raspona.” 

Pomenućemo ovom prilikom samo njegov zanimljivi tekst „Magija i eksperiment” (1980) u kome uzvikuje ,,sa slikom je gotovo”, ukazujući da su aktuelni umetnici svoje umetničko delo (sliku) zamenili samim sobom (vlastitim telom) pri čemu su postali „automediji”. Tim činom je nastala konceptualna umetnost karakteristična za osmu deceniju veka. 

Povremeno je u istoriografiji i publicistici koja se odnosi na likovne umetnosti iskrsavala potreba da se toj specifičnoj esejističkoj delatnosti pronađe jedna posebna, drugačija forma izražavanja. Dimitrije Bašičević Mangelos je u svom kritičarskom i teorijskom radu katkada tražio upravo takvu formu teksta koja je bila naročito usaglašavana sa predmetom njegovog tumačenja i pisanja, sa samim sadržajem umetnosti na koju se u tom trenutku osvrtao. Najveći i najubedljiviji doprinos takvom nastojanju dao je pišući tekst za monografiju „Moj otac llija – nacrt za antimonografiju” kojoj je odredio i poseban izgled očigledno se brinući da sa formom teksta bude usaglašena i koncepcija same knjige. Celokupni taj rad zasnovan na metodologiji „naučno-poetičke esejistike” postigao je cilj upravo zbog samog umetničkog slučaja na koji se odnosi: knjiga je posvećena stvaralaštvu Mangelosovog oca, slikaja-naivca llije Bašičevića, alias Bosilja (Šid 1895-1972). 

U uvodnom delu najpre je dato sećanje na oca i brata Vojina Bašičevića, fragment autobiografske beloške llije Bosilja, tumačenje odnosa Mangelos – Bosilj Ješe Denegrija koji predstavlja analizu složenih odnosa slikara i kritičara, sina i oca, dva umetnika i dr. 

Potom sledi Mangelosov tekst napisan mimo uobičajene pravopisne strukture bez prekida bilo kakvim interpunkcijskim znakovima, bez velikih slova, poetički i lirski, autobiografski i memorijski, impresivno i strastveno – rečju, krajnje neobično i nestandardno za jednu umetničku monografiju. Forma ovog teksta pomaže čitaocu da lakše dopre do smisaonih i pikturalnih tipova ovog slikarstva – koje takode nije odgovorno „akademizovanom” oblikovnom postupku. A tu leži objašnjenje zašto je ova knjiga nazvana ,,antimonografijom”, dakle ona je takva jer manje ide za uobičajenom strukturom umetničke monografije a znatno više, odlučujuće i sasvim svesno za posebnim postupkom dešifrovanja ovog izrazito neobičnog i nadasve, autentičnog likovnog sveta. 

Četvrta knjiga u ovoj maloj ali potpunoj ediciji Dimitrija Miće Bašičevića/Mangelosa obuhvatila je one kritike i eseje koji se odnose isključivo na njegovu umetnost – otuda naslov „Drugi o njemu”. Kao i ostale u ovom četvoroknjižju, i nju je za štampu priredio i objavio Mangelosov brat dr Vojin Bašičević. 

Između 1950. i 1960. godine Bašičević/Mangelos je načinio i nekoliko ciklusa radova u vidu prvačkih teka, školskih globusa i đačkih tablica ba kojima su kredom ispisane pojedine reči, rečenice ili sasvim kratke priče. Po izgledu i karakteru tih neobičnih umetničkih radova on je tokom prve polovine šezdesetih pripadao (jer je prirodno bio blizak po shvatanjima njihove likovne estetike) zagrebačkoj grupi „Gorgona” (kojoj je dao ime prema naslovu jedne svoje pesme). Ova isprva diskretna i potpuno od javnosti zaklonjena Mangelosova umetnička delatnost kasnije je postala predmetom veoma ozbiljnog ispitivanja i tumačenja. 

Bašičević/Mangelos se kao umetnik prvi put pojavio na izložbi ’Permanentna umetnost’ koju je priredila Biljana Tomić u „Ateljeu 212″ 1968; ona je o njemu prva i kritički pisala u beogradskom časopisu „Umetnost” iste godine. Jezički problem koji je zanimao Mangelosa bio je, po njenoj tada iznetoj interpretaciji, postavljen na dodirnim tačkama pisma i slike, verbalnog i vizuelnog, poetičkog i likovnog, dakle u jednoj specifičnoj oblasti za koju je karakteristična, kako je kasnije navedeno – „oslikovljena reč”. Tema i forme konkretne i vizuelne poezije zapravo su milje, postupak i kreativno ishodište u koje je najtačnije situirano Mangelosovo umetničko stvaralaštvo. 

Metaforički govor o „jednom autoru sa dva lika” iziskiva dobro razumevanje u pogledu ovog nesvakidašnjeg fenomena na jugoslovenskoj umetničkoj sceni. Složena struktura Mangelosove javne ličnosti načinjena je od dve presudne i najglavnije karakteristike koje čine, s jedne strane teoretičar umetnosti kome nasuprot, ali i prividno kontradiktorno, sloji sam umetnik. Ova knjiga će pomoći da se smisao tih unutrašnjih Mangelosovih suprotnosti bolje razume, da se shvate prepleti njegovog tekstualnog i oblikovnog govora, da se uoče razlozi i forme koje su proizašli iz njegove umetničke aktivnosti kao i namere te metodski postupci njegovog nestandardnog pisanja o nekim pojavama u savremenoj umetnosti. Bašičević/Mangelos – „jedna osoba s dva lica”, jedinstvena pojava umetničkog stvaraoca i pisca o umetnosti zaista je fenomen na našoj umetničkoj sceni a navedena sintagma najtačnije i najdublje objašnjava specifičnost ove pozicije. 

Knjiga se završava pogovorom Vojina Bašičevića „Sećanje na brata (1921-1987)” koji je komponovan od nekoliko Dimitrijevih pisama ocu, bratu i rodacima i nekoliko blještavih Vojinovih refleksija o „Mangelosovoj plazmi pretočenoj u devet i po jedinica”. Na samom kraju on piše sledeće redove demonstrirajući karakteristični Mangelosov stil: „Mangelos sa svojih devet i po inkarnacija je štošta preturio preko glave.Rad koji je činio Mangelos nazvali su umetnost. Misli koje je Mangelos mislio nisu nazvane…” 

Jovan Despotović 

Naša borba, Beograd, 11-12. 10. 1997, str. XVII