Erro – slike

Porno-političke slike sa (auto)cenzurom 

Apsolutna tema dana već godinama ovde je isključivo politika. Otuda su za nas i umetnički fenomeni koji iz nje neposredno proizlaze izuzetno zanimljivi upravo u ovom vremenu. 

I u skorije vreme zabeleženo je nekoliko umetničkih projekata koji su zasnovani na političkom angažovanju. Bilo ih je tako u likovnim umetnostima sasvim eksplicitnih poput radikalnog delovanja grupa „Led-art” i „Magnet”, ili pojedinih autora, na primer Marine Abramović ili Halila Tikveše u poslednje vreme. Na nekim autorskim izložbama mogla se takva intencija prepoznati i u metaforičkim ili simboličkim aktivnostima, a najčešće smo imali prilike da ih gledamo na godišnjim izložbama Centra za savremenu umetnost, nekim izložbama održanim u CZKD-a i drugde. Ovu vrstu otvorene umetničke angažovanosti pokazali su i oni umetnici koji su podržali proteklu građansku i studentsku pobunu itd. Otuda se svaka prilika da se suočimo sa primerima političkog slikarstva – pogotovo onih inostranih, očekuje sa naglašenijom pažnjom i očekivanjitna. 

Jedna od tih mogućnosti sada se ukazala sa izložbom „Političko slikarstvo” Gudmundura Gudmundsona poznatijeg kao Erro, umetnika poreklom sa Islanda (Olafsvik, 1932), od 1958. godine stalno nastanjenim u Parizu. 

U osnovi moguća su dva načina pplitičke angažovanosti umetnika kroz njihov rad. Jedan je apologetski kada se propagandistički glorifikuju ideološke tendencije u društvu koje vladajući slojevi normiraju. Suprotni je kritički kada se ti opšte proklamovani politički ciljevi podvrgavaju preispitivanju, sumnji ili negiranju. Naravno da je prvi slučaj društveno pozitivan, afirmativan i politički režimi ga najsnažnije podržavaju. Ekstremni primeri za takvu umetnost bili su nacikunst u Hitlerovoj Nemačkoj ili socrealizam u Staljinovoj Rusiji. 

Sloboda umetničkog stvaralašta koja je sigurno ponajviše imanentna modernoj i savremenoj umetnosti podrazumeva i postojanje različitih vrsta i načina političkog aktivizma na krilu njegovog kriticizma. Zabeleženi su brojni primeri koji su ušli u istoriju umetnosti a koji su napadali larpuriatizam buržoaske umetnosti, njen esistički formalizam, ilustratorsku propagandu stila života itd. Veliki doprinos poliiičkoj umetnosti dala je u drugoj polovini ovog veka i tzv. disidentska umetnost koja je nastajala isključivo u državama iza „gvozdene zavese”. Ipak, poglavito je u zapadnim kulturama, iz različitih razloga i sa različitim pobudama nastajala i politički angažovana umetnosti koja je pod sumnju dovodila neke od fenomena karakterističnih za demokratske zemlje. Slikarstvo Gudmundura Erroa spada u tu vrstu angažovanog umetničkog delovanja karakterističnog isključivo za slobodna društva. 

Erroova biografija kazuje da je on u umetnost stupio krajem šeste decenije, dakle u vremenu koje je ostalo zapamćeno pre svega po još jednom velikom talasu američke umetnosti koji je preplavio posleratnu Evropu. Neposredno nakon rata američki apstraktni ekspresionizam i akciono slikarstvo izazvali su evropske odgovore istog stilskog i poetičkog shvatanja – lirsku apstrakciju i enformel. A na samom izmaku pedeselih i ranih šezdesetih godina američki pop-art pokrenuo je još jednu zamašnu evropsku reakciju, sada u vidu Novog realizma i Nove figuracije. 

Ovaj svojevrsni estetički dijalog na relaciji Njujork-Pariz pre svega se ticao idejne angažovanosti likovne umetnosti: američka strana je bivala optuživana za bezidejnost, glorifikovanje kapitalizma t potrošačkog društva, a evropska da je potpuno funkcijalizovana u cilju identifikovanja mnogobrojnih socijatnih i individualnih trauma vremena. Sa ove strane Atlantika umetnički predmet tada je shvaćen kao instrument kritičke intervencije po neuralgičnom socijalnom i političkom tkivu društva koje je pokazivalo mnogobrojna politički i ideološki krizna žarišta Erroovi monurnentalni, višedelni uljani tabloi islikani jezikom stripa pokazuju njegovo shvatanje da je moderni svet upravo jedinstvena slika kreirana kroz masmedije, pre svega putem najmoćnijeg od svih – televizije. Slike koje vidimo u Muzeju savremene umetnosti kolažirane su od elektronskih ikona koje su fiksirale neke od najvažnijih političkih događaja što su menjali svet, ali i sa sstripovskim kadriranjem koja za većinu u zapadnoevropskim kulturama predstavlja njihova prva vizuelna, emocionalna ili intelektualna iskustva. 

Složena je, literarno narativna figuracija, kojoj stilski Erro pripada (što su zabeležili svi veliki pregledi umetnosti druge polovine veka) komplikovana, katkada ideološki neprozirna priča ali etički jasno diferencirana sa željom da postane istinska ikonička savest savremenog čovečanstva dobrano uzdrmanih stanovišta. Toj struji u umetnosti Erro je doista dao nesumljivi doprinos jednim originalnim i zamašnim slikarskim opusom. 

U trenutku koji u političkom pogledu karakteriše degolistička Francuska, Erro započinje slikarsku delatnost. Na drugim stranama sveta u toku je bila Kubanska revolucija, završavao se rat u Koreji, a pripremao u Vijetnamu, Mao Cetung ideološki zaoštrava i izvozi svoju revoluciju. Sedamdesetih godina Gadafi postavlja ozbiljne izazove svetskoj zajednici, fašizam se regeneriše u mnogim demokratskim zemljama, u nekima se uspostavljaju vojne diktature, vojno-finansijski je podržan izraelski ekspanzionizam, Valensa, Mandela, Pol Pot na različite načine vode svoje narode u istorijske promene, izmedu Kartera i Brežnjeva odvija se jalova medunarodna „sendvič diplomatija”… – sve su ovo zapravo sižei njegovih slika. Posebna velika tema kojom se bavi je narastajuća fašizacija koja je karakteristična i za prominentno demokratske zemlje. U seriji slika Erro je načinio zapravo diptihe: s jedne strane nalazi se doslovno naslikan predložak koji je svojevremeno poslužio autenličnoj nacističkoj propagandi, a potom je u svom maniru načinio komentar u koji je uneo, sem snažnih političkih ppruka, i naglašene pprnografske sadržaje kao refleks vrlo prisutnih fenomena upravo u tim društvima koje su beležile porast ekstremnog totalitarizma. Time su u ovim slikama politika i pornografija kao dominantni izrazi modernog vremena potpuno poistovećeni. 

Za nas je posebno zanimljiv najnoviji Erroov triptih pod naslovom ,,Sarajewo” naslikan 1996. godine. Očigledno je da mu je savest bila pokrenuta i uznemirena razaranjem Sarajeva ratnih 1992-93. godine. Radeći ga, Erro se nije pravio da ne zna ko je taj ratni zločin proliv civila i grada načinio: na slici se vide bivša jugoslovenska trobojnica, čak i imena aktera. Jedna od spodoba na slici uzvikuje „Etničko istrebljenje”. Otuda je nejasno zašto je tražio da na otvaranju kojem je i sam prisustvovao jedan deo ove slike bude prekriven poput svojevrsne (auto)cenzure. Prikriven je tekst menija sa ovakvim specijalitetima: „Boudin de sang Ratko Mladig”, „Tripes ala R. Karadzić”, „Rillettes de porc Slobodan” itd. (Posle njegovog odlaska ove smešne i nepotrebne „maske” skinute su). Ovaj mali incident na sreću ipak više govori o Erroovom karakteru nastalom na osnovi njegove ideologije nego o njegovoj hrabroj potrebi da bude istinska umetnička savest humanog, progresivnog dela čovečanstva.

 Jovan Despotović

Naša borba, Beograd, 8-9. 2. 1997, str. XVII