Radomir Damnjanović Damnjan – slike, performans

Govor u prvom licu 

Mada godinama živi u Milanu, Radoniir Damnjanović Damnjan redovno izlaže u Beogradu omogućavajući time stalni uvid u svoju umetničku produkciju – tačno pre godinu dana imao je izložbu u Galeriji Zvono a sada je priredio novu u Cvijeti Zuzorić. Kao i prethodni put, na otvaranju je izveo pertformans “slikanja”, što je očigledno postao stalni način komuniciranja ovog autora sa publikom koja dolazi na njegove vernisaže. 

Damnjan je gotovo na samom početku svoje umetničke aktivnosti, sa famoznim slikama iz ciklusa “Peščane obale” zauzeo veoma istaknuto mesfo na domaćoj likovnoj sceni. I kada se mislilo da je, budući već tada podržan i od kritike i od publike, utvrdio glavni smer svojih slikarskih kretanja, vremenom su usledile mnogobrojne promene koje su dale osnovni pečat njegovoj ukupnoj umetničkoj aktivnosti. 

Ali, početkom sedamdesetih usledio je pravi obrat Damnjanovog kreativnog shvatanja: nastupio je prekid sa slikarstvom i usmeravanje vlastite delatnosti prema konceptualnim područjima koja za ishod nije imala finalni umetnički predmet, već predočavanje radnog procesa koji do dela može dovesti, ali i ne mora – što je u njegovom primeru rada tog vremena bio najčešći slučaj. 

Ovakvo oblikovno područje koje karakterišu, pre svega, “govor umetnika u prvom licu” ali i praksa neprekidnog preispitivanja jezika i ciljeva estetičkog stvaralaštva dobiće osamdesetih godina u Damnjanovom primeru još jednom i novi izgled i novi smisao. 

U tom periodu on boravi u Milanu gde je neposredno suočen sa fenomenima brojnih italijanskih idioma postmodernizma: Transavanguardia, Nuova Immagine, Pittura Colta, Ipermanirissmo itd. Tada za ovog umetnika nastaje zaista delikatan trenutak – budući da je već nekoliko puta pokazao izrazitu otvorenost prema aktuelnim inovacijama u jeziku likovne umetnosti, našao se pred problemom još jednog “obrata” unutar sopstvenog rada: mrtve prirode i (auto)portreti, poentilizam i fotografija, slikarstvo i objekti; najzad, redovni performansi postali su tematski, medijski i jezički okvir ovog “modernog umetnika u postmodernom dobu” – kako ga je jednom prilikom odredio Ješa Denegri. 

Utvrđivanje smisla Damnjanovog vraćanja slikarstvu u devetoj deceniji pomaže da se jasno vide čvrste veze koje su unutar radnih praksi formirane između konceptualne umetnosti sedamdesetih i novog slikarstva osamdesetih. Mnoge zablude koje su se ticale porekla i smisla postmodernizma u nas mogu biti otklonjene upravo razumevanjem umetničkog primera koji nam Damnjan pruža svojom aktuelnom izložbom.  

Ova izložba, sa pentilističkim “slikama”, “mrtvim prirodama”, “portetima” i performansom koji je izveo na otvaranju (a koji se sastojao u demonstriranju pred publikom njegovog načina “slikanja”), jasno pokazuje jedinstveni Damnjanov kreativni rukopis: svi ovi radovi – slike, objekti, fotografije, bez obzira na njihove različite podloge (ravnina platna; voluminoznost boca, reljefnost lica), ili njihovih tema ili medija koje upotrebljava u svojoj praksi, slikani su samo na jedan naćin – nanošenjem višeslojnih kolorističkih mrlja kojima potpuno prekriva površinu dela. I kada slika nepredmetnu sliku, i kada oslikava flaše za mrtve prirode, i kada slika preko lica samog modela koji portretiše, Damnjan uvek čini istu stvar: četkom po njima nanosi manje ili veće kolorističke mrlje. Ovo procesualno ujednačavanje predloška. motiva, modela može da znači samo jednu stvar: slikarska praksa jeste telesna aktivnost ali je ona pre svega nastala posle dugotrajnog promišljanja cilja te akcije, najzad, predmetni ili tematski sloj dela, kao naknadna perceptivna praksa posmatrača, potpuno je nebitan. (Ovo načelo veoma se dobro zapaža u istovremenoj izložbi koju je Damnjan priredio u Galeriji Zvono sa fotozapisima Goranke Matić na kojima je zabeleženo “portretisanje” jednog od njegovih modela.) A to je upravo i estetičko središte ukupnog Damnjanovog stvaralaštva koje se u njegovim mnogobrojnim fazama pojavljuje u različitim (pastičkim, predmetnim, semantičkim) slojevima. Po tome je ovaj fenomen izašao iz okvira jugoslovenske umetnosti postavši aktuelnom evropskom kulturnom baštinom. 

Jovan Despotović 

Vreme, Beograd, 2. 12. 1997, str. 50