Ognjen Radošević – fotografije

Dramatični optimizam 

Užasnom brzinom ovde se danas zaboravljaju krucijalhi dogadaji, procesi, stanja koji iz korena menjaju našu istoriju i utiču na njene osnovne socijalne i političke tokove. Takva brzina kratkom pamćenja izazvalaje jednu drugu, veoma neophodnu hitnost: podsećanja na te dramatične dogadaje svakovrsnim svedočenjem. A jedno od najubedljivijih podsećanja i svedočenja svakako su ona što ostaju zabeležena kroz umetničke radove, ili još tačnije – kroz fotografski medij. Time su se rukovodili Ognjen Radošević, fotograf (Banjaluka, 1973) i Centar za kulturnu dekontaminaciju, priredivač njegove izložbe u Paviljonu Veljković. 

Radošević je profesionahio počeo da se bavi fotogratijom u banjalučkom „Glasu srpskom” 1993. godine; rat ga je doveo u Beograd 1994. gde najpre radi u „Večernjim novostima” a potom u „Dnevnom telegrafu”, najzad u ,,NT PIusu”. Na sadašnjoj izložbi prikazao je dva tematski određena ciklusa crnobelih fotografija: jedan je snimljen za vreme tromesečnih gradanskih i opozicionih protesta, te studentske pobune 96/97. i drugi se odnosi na decu, istinske svedoke „drame nevinih” iz našeg proteklog ratnog perioda. 

Iako slika našu traumatičnu svakodnevicu, bolje rečeno, posledice te svakodnevice, Ognjen Radošević ne ostavlja posetioca izložbe u potpuno užasnutom stanju. Naprotiv, svojim vrlo čestim humornim intervencijama na snimku on posmatraču, i učesniku u tim dogadajima, daje jedan mogući, „nužni mentalni izlaz”. Pa i kada se radi o najopasnijim situacijama kada je potezano oružje, ili kada je prisustvovao tučama sukobljenih strana, ili kada je iz neposredne blizine fotografisao kako automobil naleće na njegovog kolegu, takođe snimatelja na zadatku, Radoševiću očito da nije ponestajalo lične hrabrosti. Pri tome, jednim snimkom ili malom serijom snimaka prizor bi obojio blagim humorom, jednim paradoksalnim autorskim komentarom čime bi pomerio ili izmestio njegovo osnovno značenje. To je razlog da se ove fotografije doživljavaju kao vrlo žive slike stvarnosti koja po sebi jeste dramatična ali je i popravljiva. 

Ova vrsta fotografije, koja je zbog svoje dokumentarističke funkcije pre svega namenjene objavljivanju u novinama, ima istovremeno i jedan naglašeniji autorski rukopis, pa shodno tome, one poseduju i neke specifične osobine koje je izdvajaju od drugih iz iste kategorije. Isticanjem njenog u osnovi informativnog kvaliteta podrazumeva i to da ona zaista manje vodi računa o svojoj tzv. estetskoj ravni, o njenoj imanentnoj likovnosti koja se najčešće (pre)naglašava u oblasti umetničke fotografije. To se veoma lako prepoznaje i u Radoševićevim radovima prikazanim na ovoj izložbi. Ali, u jednom njihovom delu, pogotovo u onim fotografijama na kojima su deca, moguće je uočiti i jasnu potrebu da u svoj snimak Radošević unese i znatnu količinu vlastitih emocija koje ga nadalje snažno usmeravaju ka traženju pogodne estetske vizure da bi na najbolji način objasnio osećanja, a ona opet nužno proizvodi i stanovite likovne sadržaje. 

Dakle, moglo bi se zaključiti kako je estetička, likovna komponenta u radovima Ognjena Radoševića sasvim u drugom planu po njegovom shvatanju ciljeva i funkcija nove fotografije ovog vremena, ali i to da, makar nesvesno, on nije potpuno imun na onaj njen vrlo važni kvalitet koji ga kao medij na specifičan autorski način izdvaja iz sve masovnijeg prakticiranja medu brojnim poslenicima sa sličnim kreativnim potrebama. 

Jovan Despotović 

Naša borba, Beograd, 5.12. 1997, str. 11