Sava Šumanović: ’Šiđanke’

Jedinstvo jezika, strasti i žara 

Najznačajniji, po mnogim ocenama, srpski pejsažista svih vremena Sava Šumanović sadašnjom postavkom izložbe „Šiđanke”, koju je načinio Jaša Denegri, pojavio se i u svetlu najznamenitijeg srpskog slikara ljudskog tela. lako se već i ranije znalo za ovaj veliki Šumanovićev ciklus slika koji je u nekoliko faza nastajao tokom četvrte decenije, ali koji je ponešto zanemarivan iz nekolikih razloga (o kojima će nešto kasnije biti reči), tek se ovom izložbom, upriličenom u povodu obeležavanja stogodišnjice njegovog rođenja, mogu sagledati i estetički valorizovati na pravi način, i reklo bi se – definitivno. 

Ovaj veliki, pozni Šumanovićev ciklus koji obuhvata preko četrdeset slika različitog formata poznat je i kao „Šidske kupačice” – kako ga je nazvala beogradska štampa prikazujući njegovu poslednju samostalnu izložbu održanu 1939. godine. O njihovoj vrednosti i značaju podeljeno je mišljenje u stručnoj literaturi. 

Nakon burnih Šumanovićevih slikarskih iskustava i promena u drugoj i trećoj deceniji, za vreme prve i druge pariske faze, kao i u periodu drugog boravka u Zagrebu (koji je vremenski pao između pariskih) usledilp je njegovo konačno usamljivanje u Šidu na početku četvrte decenije – 1930. godine. Do tada je ovaj slikar stekao već sasvim zavidnu reputaciju i umetnički rang ne samo među ljubiteljima koji su pomno pratili njegov razvoj (uz povremena negodovanja – poput onog u fazi sintetičkog kubizma dvadesetih godina) već i među najuglednijim umetničkim kritičarima tog vremena koji su ga bez izuzetka podržavali – od Todora Manojlovića do Rastka Petrovića. Osećajući na samom početku svog slkarskog rada da školske pouke nikako ne mogu zadovoljiti njegovu istinsku slikarsku prirodu, on je tokom prvog boravka u Parizu, u ateljeu Andre Lota (kroz koji su ošli mnogi značajni jugoslovenski slikari tog vremena) razumeo da je slikarstvo upravo jezik kojim se neko kreativno shvatanje prenosi na gledaoca. A tada mu najsigurnija metodska sintaksa mogla dakako da bude kasni kubizam, upravo zbog svojih izraženih plastičnih idioma. Sa takvim pogledima na umetnost on se vratio Zagreb i svojoj publici, koja ga je već jednorn prihvatila, sručio u lice radikalne kubističke slike – koje su odmah izazvale skandal i potpuni bojkot. Ovo upozorenje Šumanović je veoma ozbiljno uzeo – očigledno osećajući da nije bio konačno slikarski izgrađen, on se tokom drugog boravka u Parizu okrenuo pre svega kolorističkim problemima u svom slikarstvu, stvarajuči stil koji mu je omogućio da direktno izbije na sam vrh jugoslovenskog modernizma prve polovine veka – u čemu se slažu praktično svi značajni istoričari, kritičari i proučavaoci njegovog slikarstva, i oni koji su pisali o njegovim aktuelnim izložbama i oni koji su naknadno, posle njegove smrti, istorizovali njegov ukupni slikarski opus. Da navedemo da je upravo u tom trenutku nastala i njegova najreprezentativnija slika – „Pijana lađa”, za koju se može reći kako je najjasnije objavila njegov konačni i trajni slikarski program koji je uz manje varijacije, ali i uz jedinstveni tematski okvir, razvijao do poslednjih radova naslikanih 1941. godine. 

Imajući na umu ovakve radove Save Šumanovića, deo kritike i teorije umetnosti je proučavajući njegov poslednji opus nastao u poslednjoj – Šidskoj fazi, uočio promenu načina slikanja. Iako je i nadalje ostajao dosledan intenzivnoj kolorističkoj paleti kojom je naslikao neka od najvećih dela srpske slikarske umetnosti u ovom veku, iako je takođe ostao dosledan i svom tematskom interesovanju, a ono se odnosi u najvećoj meri na pejzaž i akt, Šumanović je naslikao jedan dosta veliki ciklus slika – ženskih aktova (pojedinačnih i grupnih, u enterijeru i eksterijeru) od kojih je preostalo četrdesetak koji su prema koncepciji i u postavci Jaše Denegrija prikazani u Šidskoj galeriji, primetne su i očigledne razlike. A te razlike su od one piktoralne vrste koje su uticale da, recimo Lazar Trifunović napiše kako „najslabije umetnikove radove iz poslednje decenije treba tražiti u ovoj grupi slika”. Ne odričući im ipak znatne likovne vrednosti Trifunović je konstatovao da su i one „važne jedino s problemske strane, jer se u njima pojavljuju pitanja koja je (Šumanović) postavljao sebi u to vreme”. 

I sam Dimitrije Bašičević je u svojoj doktorskoj tezi o Šumanovićevoj umetnosti načinio odredene ograde ističući sledeće: „Možda je medu svim ciklusima ipak najvažniji ciklus tih ‘Šidskih kupačica’ ne stoga što bi kvalitativno bio najznačajniji – naprotiv on je to najmanje – već zbog značenja koje mu je pridavao autor, zbog ogromnih napora koji su uloženi u taj ciklus i, najzad, zbog toga što je baš ovde slikar najviše manifestovao svoju umetničku prirodu.” Služeći se i dalje Bašičevićevim rečima iz istog teksta, o karakteru ove pikturalne promene naveli bismo sledeće: ,,Radeći kontinuirano i sistematski, Šumanović je ipak menjao neke elemente svog stila. Ostavio je kist služeći se gotovo isključivo slikarskim nožem ‘špahtom’, napustio je tonovanje, paleta je postajala sve svetlija, i zbog toga počeo se služiti konturom. Bivši kubista vraćao se sve više realnosti motiva, pa je i na taj način došla do izraza reakcija protiv vlastite prošlosti.” 

I zaista ove slike već na prvi pogled izazivaju pojačanu pažnju posmatrača i zbog niza neobičnih detalja. Navešćemo jedan: sva tela i sve glave na ovim slikama bilo da su postavljene u grupnim kompozicijama bilo da su slikane pojedinačno ili u paru, vide se kao istovetni iz jednostavnog razloga pošto je Šumanović tokom cele ove decenije radeći u Šidu koristio samo jedan model. Ta multiplikacija jednog tela i jednog lika na ovim slikama trebala je da mu obezbedi rešenje specifičnog slikarskog problema. Naime, jednom prilikom je zapisao: „mučila me odavno želja da načinim takav ciklus gde se figure ponavljaju, jer sam video da su slikari često baš time dobijali jedinstvo stila”. Ovo „jedinstvo stila” svakako da spada među najvažnije intencije visokog modernizma, i toga je dakako Šumanović bio potpuno svestan. Na pikturalnoj liniji koju čine Šumanovićeva slikarska ,,tri heroja” – Pusen, Sezan i Van Gog izgraden je jedan nesvakidašnji umetnički opus znatnih estetičkih vrednosti i za mnogo snažnije kulture od srpske, dakle onih su kvaliteta koji mu upravo zbog dostignutog „jedinstva stila” obezbeđuju vodeće mesto medu jugoslovenskim modernistima. 

O tome je u predgovoru kataloga ove izložbe, njen priredivač Ješa Denegri napisao sledeće: „Pošto ga je osvojio (misli na jedinstvo stila – nap. J. D.) bespoštednim naporom i uz cenu u koju je bilo uneto umetnikovo fizičko i psihološko zdravlje, smatrajući ga ljubomorno isključivo svojim, Šumanović će ga nazvati ‘stilom kako znam i umem’, a očito je danas da ga je ‘znao i umeo’ provesti u delo načinom velikog umetnika. Ali nije tematsko jedinstvo jedino što odlikuje ovo Šumanovićevo pozno dostignuće, to je ujedno vrlo emancipovani i visoko kvalitetni slikarski jezik kojim je taj stil iskazan u svakoj konkretnoj slici, no iznad svega to je strast koja je uneta u ostvarenje tog dostignuća, do danas neugasli žar kojim to njegovo dostignuće još uvek zrači. I upravo u tom jedinstvu, jedinstvu jezika, strasti i žara sastoji se jedinstvo stila kao onog krajnjeg vrhunca kojemu je Šumanović u celom svom opusu težio, kojega je u svom poznom i predsmrtnom stadijumu napokon i definitivno postigao.” 

Ova jedinstvena izložba Šumanovićevih „Šiđanki” u galeriji koja danas nosi njegovo ime po prvi put je na jednom mestu prikazala opus koji po svim bitnim slikarskim osobinama spada u najvrednije u srpskoj umetnosti ovog veka. Nakon Novog Sada, gde će takode biti postavljena nadamo se da će biti prilike da je i beogradska publika vidi i uveri se u iznete ocene. 

Jovan Despotović 

Naša borba, Beograd, 6-7. 12. 1997, str. XVII