Miroslav Pavlović – radovi

Pozni modernizam 

Slika je kao umetnički predmet tokom modernizma “XX. veka pretrpela mnogobrojne transformacije. Te promene su najčešće išle u pravcu njenog autopreispitivanja, problematizovanja svakog od njenih tradicionalnih elemenata i formalnih postulata, vizuelnih karakteristika, poetičkog ili semantičkog sadržaja, itd. 

U periodu istorijskih avangardi na početku veka slika je bila najpre načeta u svom likovnom statusu bilo redukcijom složenog pikturalnog sadižaja koji je formiran u njenoj dugoj povesti, kada je ona ipak zadržala makar izmenjeni fizički izgled jednog umetničkog predmeta, dok je u najradikalnijim slučajevima ona bila supstimisana nekim drugim – ne-umetničkim objektima koje su autori činom proglašavanja uvodili u estetsko polje. 

Ovaj proces je tokom sedamdesetih godina u vremenu konceptualne umetnosti još jednom ponovljen u oba svoja sudbinska ishoda: slika je, nakon njenog „samoubistva” u enfortnelu, svođena na svoje konstitutivne, primame sadržaje, dok su oni u jednom drugom poglavlju te nove umetničke prakse analitički problematizovani sa epistemološke, ontološke i aksiološke strane – a u najekstremnijem slučaju sam umetnički predmet je konačno i dematerijalizovan, dakle u njega su ugrađeni svi uobičajeni estetički sadržaji sem što on nije bio finalizovan do svog materijalnog stanja. 

Deo ovih estetičkih aktivnosti modemizma mogao bi se posmatrati kao određeni eksperiment sa konstrukcijom slike. Taj proces je iniciran u epohi kubizma i on se tada ipak odvijao na površini slikarskog platna. Konstruktivizam u ruskom umetničkom eksperimentu destruirao je tradicionalnu predstavu slike uvodeći je u polje reljefa, odnosno objekta koji kombinuje osobine slike i osobine skulpture: slika je tu ostala kao eho piktoralnosti a skulptura se istovremeno pojavila sa svojim volumenom, trećom dimenzijom, potrebom osporavanja. 

Umetnici aktuelnih shvatanja današnje prakse finaliziraju ove procese, kombinuju ih, ukrštaju, redkliraju sa jasnom namerom još jednog (re)definisanja statusa novog umetničkog rada. Za širu javnost potpuno nepoznati vršački slikar Miroslav Pavlović dolazi u red retkih autora koji su se na evidentno problemski način postavili prema kompleksu estetičkih pitanja kojima se bavi tekuće stvaralaštvo. Pavlović je rođen 1952. godtae u Vršcu, Likovnu akademiju je završio u Bukureštu 1978, a odmah zatim i postdiplomske studije na istom Institutu. Do sada je izlagao u Rumuniji, Jugoslaviji, skandinavskim zeniliama i Sjedinjenim američkim državama. Na izložbi u vršačkoj Konkordiji pokazao je preko šezdeset slika-objekata i isti broj radova na hartiji nastalih tokom petnaestak godina. 

Sam prostor ove galerije omogućio je Pavloviću da svoju izložbu podeli u nekoliko ciklusa radova, onako kako su oni i nastajali a koji očigledno sadrže jedinstvenu unutrašnju kreativnu ideju. Može se upravo reći da je praktično do istog cilja Pavlović dolazio koristeći različite slikarske postupke. Jedan od njih se bazira na analitičnosti i primamosti monohromnog slikarstva kada se diskutuju njeni bazični elementi – boja, i uopšte piktoralni sloj, proces slikanja – način nanošenja kolorističke materije na osnovu slike, a istovremeno se i sama površina platna u slici – njen izgled, postupak primene, tekstura, tehničke karakteristike u ovom procesu promovišu do legitimnog i konstitutivnog elemente rada. Drugi je strukturisanje opšteg izgleda, ranije se govorilo – poetike, slike na geometrijske postulate, a tokora osamdesetih godina zapravo se radi o jednoj vrsti simulacije plastičkog govora u neogeometrijskim sinteksama proznog modernizma. Treći je dekonstruktivistički faktor u delima recentne produkcije kada se bilo koji, ili svi zajedno od sadržaja slikarstva razlažu na medusobno nezavisne estetičke komplekse koji i u takvom „fraktalnom” stanju ipak grade jedinstvenu sliku – predstavu. 

Nikako nije moguće posmatrati ovaj opus Miroslava Pavlovića, s obzirom na njegovu veliku apstinenciju u izlaganju, kao puki početnički eksperiment sa neizvesnim ishodom. Pavlović je ubedljivo, razložno i utemeljeno pokazao jedan potpuno definisani slikarski koncept sasvim fundiran u estetiku ovog vremena koja stoji na poslednjim tragovima poznog modemizma, i  čak i u onom kompleksu likovnih pitanja koja su danas teorijski usmereni ka ideji nove ili druge modeme na kraju veka i ove velike umetničke epohe. I ma kakav da bude konačni odgovor na pitanje o ciljevima i značenju slikarskih radova Miroslava Pavlovića njegovo delo će nesumnjivo ući u sadržaj onog tekućeg stvaralaštva koje je istinski pomicalo njene umetničke granice. 

Jovan Despotović 

Košava, br. 34-35, Vršac, 12. 1997, str. 63-64