Trideset godina izložbe ’Kritičari su izabrali’

1) Sudbina umetničke kritike i u poslednjie tri decenije obeležena je gotovo svim starim problemima – uz neke dodatne koji se tiču sve bržeg opadanja njenog ugleda i smanjivanja javnog interesovanja za mišlienje i ocene koje iznosi, a što je rezultiralo konačnim gubljeniem mesta u opštem sistemu umetnosii. Likovna kritika je namenjena pre svega masovnoj publici koja posećuje izložbe i ona svoje sudove prenosi isključivo posredstvom medijia masovne komunikacije. Najnoviji period, znači devedesete godine, označio je potpuni debakl smisla likovne kritike, ako je suditi prema njenom današnjem mestu u dnevnoj ili periodičnoj štampi, na radiju ili televiziji. Sem u neznatnom broju slučajeva, veliki listovi i radio-televizije više ne pokazuju interes za onu vrstu ozbiljnog i zasnovanog vrednovanja, što je zapravo osnovni zadatak umetničke kritike. Otuda je odgovor na ovo pitanje jednostavan: ako je pre tridesetak godina umetnička kritika imala vidno, ne uvek zadovoljavajuće, ali stalno, postojano i rezervisano mesto i ulogu u formiranju i negovanju estetičkog ukusa publike, gotovo da je danas ova civilizacijska potreba potpuno isčezla iz našeg javnog i kulturnog života.

Postoje brojni razlozi ovakvom neslavnom stanju. Naglasio bih ovom prilikom tek jedan: nedozvoljeni apsolutni pad kriteriiuma u vrednovanju današnjeg umetničkog dela i elementarno neznalaštvo koje se ispoljava u ovoj delatnosti. A taj pad se nije dogodio preko noći niti se do ignoranstva stiglo slučajno. To je zapravo bio jedan postojan proces (čak bi se reklo kontinuirani, za razliku od diskontinuiteta koji obeležava život kritike ovog perioda, o čemu će kasnije biti više reči) prirodno podržan upravo u društvu koje je poslupno, ali nepokolebljivo odlučilo da sroza, a kada je god moguće i uništi sve kodekse i vrednosti – u umetnosti pogotovo. Opšti pad vrednosti u većem delu umetnosti zainteresovanoj isključivo za brze komercijalne efekte karakterističan za isti period, ispao je najprihvaćeniji upravo u masovnim medijima. Takva sudbina umetnosti morala je prouzročiti opšti pad instrumenata i likovne krilike. Ili je proces lekao drugim redosledom? U svakom slučaju, ona je naravno brzo gubila ugled koji je stekla u ranijem periodu. Sadašnje stanje je takvo da se potpuno ne-umetničke pojave najsnažnije podstiču i propagiraju, da oh veliki deo ne-umetničke kritike podržava, zastupa i nudi kao štetnu supstituciju istinskog stvaralaštva. Rečju, upravo se danas nalazimo na najnižoj tački sunovraćenja umetničke kritike. Ili je i to samo još jedan od aktuelnih privida u opasnini igrama opšteg samozavaravanja u kojoj smo se disciplini tokom poslednjih godina toliko izveštili.

2) Jedna od popularnijih definicija umetničke kritike odnosi se na njenu ulogu “podsticanja” likovne umetnosti, uključujući i njen razvoj, te vrednovanje njenih ideja – kako je navedeno u pitanju. Dakle, veoma pojednostavljen odgovor bio bi, u ovakvom slučaju shvatanje mesta i funkcije likovne kritike u umetničkom sistemu – da. No, za estetičke “čistunce” sa obe strane (umetnike i kritičare) promocija umetničkih ideja i njihovo energično zastupanje kroz kritičarsku delatnost smatra se nedozvoljenom praksom koja čak ugrožava samu slobodu slvaralaštva. Oba shvatanja, kada su obesmišljena realnim stanjem u živoj umetnosti zaista mogu imati po nju krajnje loše posledice. Istina se, kao i uvek nalazi “negde između”. A od spremnosti razumevanja i pronalaženja takvog osetljivog mesta zavisi sudbina i kritičara i kritike.

Ovo se sasvim jasno moglo zapaziti upravo u periodu u kojem se priređuje izložba “Kritičari su izabrali”. (S tim da se pitanje mora korigovati, odnosno proširiti na ukupnu likovnu kritiku s kraja šezdesetih godina, a ne samo na onu koja se u tom periodu “začela”.) Možda kao nikada do tada, upravo u tom vremenu je nastala radikalna podela na kritiku koja je pratila nove umetničke pojave – u početnom periodu one koje su se kolokvijalno nazivale “konceptualizam”, kasnije “umelnost osamdesetih”, sada “produkcija devedesetih”, koje su zastupali uglavnom mlađi i najmlađi kritičari tačno uočavajući inovativne tendencije, njen položaj u jugoslovenskoj i svetskoj umetnosti, karakteristike koje su je odvajale od standardne ili tradicionalne umetničke delatnosti i na kritiku koja je mrzovoljno prežvakavala zastarele estetičke programe na širokoj skali raznih vrsta figuracija i apstrakcija. Iako je u drugoj polovini sedme decenije intelektualno angažovana kritika pratila kretanja na ovom, u problemskom smislu, novom delu scene, u sedamdesetim godinama tek se sporadično u oficijelnim galerijama, kakva je i galerija Kulturnog centra Beograda, ona propušta na indirektan način – na primer u okviru izložbi “Kritičari su izabrali”. Taj problem se nastavio u nešto blažem obliku tokom osamdesetih, da bi u devedesetim ponovo bio zaoštren. O tome veoma ubedljivo svedoči i ova serija izložbi. Treba samo pogledati koji su kritičari i u kakvom vremenu predlagali umetnike za ovu izložbu. Iz navedenog se vidi da je odgovor na postavljeno pitanje izrazito negativan: kritika (pa i ona “začeta krajem šezdesetih godina”) pogrešno je, malo ili nimalo uticala na sudbinu naše likovne umetnosti.

A odgovor na prvi deo istog pitanja proizilazi iz odgovora na pitanje da li postoji kontinuitet i u samoj umetnosti istog perioda? Srpska umetnička scena pokazuie, pored ostalih, i konstantnu osobinu nekog “kontinuiteta bez kontinuiteta”. To znači da postoje određene linije uticaja ranijih poetika na nove tendencije, ali i da su ti uticaji toliko sporadični i bez pravog efekta da se može sa punim pravom govoriti i o tome kako je svaka generacija svoj umetnički život započinjala bez objavljivanja ikakvog uzora. Praktično se isto može konstatovati i za umetničku kritiku: postoje izvesne linije kritičkog kontinuileta, ali su razlike koje nastaju iz generacije u generaciju tolike, da se taj kontinuitet pre čini kao skokovitost i odstupanje u odnosu na prethodno stanje.

I za kraj jedno moje pifanje: dosta dobro se znaju razlozi zbog kojih kritičari biraju umetnike u svoje selekcije (uostalom, oni redovno, manje ili više racionalno obrazlažu svoj izbor), ne zna se, pak, ko i sa kakvim namerama bira kritičare? Valjda ćemo jednog dana razrešiti tu misteriju – ako je uopšte ima.

Jovan Despotović

40 godina rada, Kultuni centar Beograda, Beograd, 1. 1998