Zoran Vuković u šetnji sam sa sobom

Eksplozivan, snazan, žestok, kakav je bio po karakteru, tako je i slikao. Energično, silovito, reklo bi se – bez razmišljanja i kalkulisanja. Pri tome, u slikarskom smislu, proistekao je iz potpuno drugačije škole. Ponajveći uticaj na njega ostavio je bio njegov profesor i prijatelj, slikar Stojan Ćelić, promišljen, meditativan, racionalan. Otuda nije slučajno da je najveći broj platana na ovoj, nikako ne mogu da se pomirim sa tim, memorijalnoj izložbi Zorana Vukovića proistekao iz ciklusa ’Šetnja sa Stojanom Ćelićem kroz Grčku’. Zaintrigiralo me je šta se u tim njihovim stvarnim (i imaginarnim) šetnjama događalo? 

Naravno da su to znali samo njih dvojica. Ali, pažljivijim gledanjem ovih Vukovićevih slika može se dosta pouzdano naslutiti i rekonstruisati mogući razgovori i dijalozi ovih slikara – toliko sličnih, ali i fundamentalno različitih. Nije redak slučaj da se učenici ugledaju na učitelje. Ali je sporadično, iako u početku idu istim putem, da se mlađi vremenom odvoje na način da sačuvaju početne naklonosti ali se istovremeno paralelno usmere stazama drugačijih izazova, i – što je važnije, drugačijih ciljeva. Jedna zamišljena, ali ne i nemoguća, zajednička izložba slika Stojana Ćelića i Zorana Vukovića bi to mnogo ubedljivije pokazala nego što nam ovde (kao verbalni diskurs) stoji kao mogućnost. 

Pouke velikih majstora slikarstva prolaze kroz vreme, ali se ukotljavaju i u nekim pojedinim slučajevima plastičkih istraživanja i jezičkih ekspresija kod umetnika koji su spremni na avanturu sledbeništva, ali i izneveravanje, ugledanje ali i napuštanje, ponavljanje ali i menjanje onoga što im je, kao autorima, postavljeno i (samo)pronađeno u vlastitoj srži likovnog izraza i poetičkog senzibiliteta. Vuković je već u ranoj slikarskoj mladosti to razumeo: učitelj, nalik onim dalekoistočnim, bio mu je potreban da bi prepoznao vlastite mogučnosti, da bi ga s početka ponavljao ali sa takvim izmenama koje ističu njegovu personalnost, individualnost, autorstvo i osobenost slikarskog rukopisa. 

Odmah je uočljivo da je Vukovićeva ’dijaloška’ forma uspostavljena i na vidno drugačije koncipiranim i izvedenim slikama. Jedne su ’racionalnije’ (Nebo nad Toledom, 1995, Ćutanje iz ciklusa Šetnja sa Stojanom Ćelićem kroz Grčku, 2002, Put na Olimp iz ciklusa Šetnja sa Stojanom Ćelićem kroz Grčku, 2002, More i oblačno nebo iz ciklusa Šetnja sa Stojanom Ćelićem kroz Grčku, 2009), znatno geometrizovane, bliže kontemplativnom pristupu, dok su druge ’senzibilnije’, ekspresivne, silovito izvedene (Nenaslovljena slika II, 1995, Nenaslovljena slika IV, 1995, Uspenje, 1996, Priroda na crvenom prozoru, 1998/1999). Postoji kod njega i treća vrsta slika koja kombinuje ova dva, po svemu oprečna pristupa (Penelopin vrt II iz ciklusa Šetnja sa Stojanom Ćelićem kroz Grčku, 2001, Mikena I iz ciklusa Šetnja sa Stojanom Ćelićem kroz Grčku, 2001, Sunion III iz ciklusa Šetnja sa Stojanom Ćeliće kroz Grčku, 2002, Dionisova bašta, 2009). Dakle, već ovde možemo naslutiti deo sadržaja ’razgovora tokom šetnji koroz Grčku’ između ova dva slikara, jednog potpuno određenog i bez nedoumica, drugog koji je u stalnom preispitivanju vlastitih mogućnosti, potencijala, unutrašnjih kreativnih sila i zadatih ishodišta. Koliko mu u prvom slučaju učitelj pomaže, toliko ga u drugom prepušta samom sebi, vlastitim pitanjima i nedoumicama. Kada oseti da treba da obuzda vlastiti temperament, Vuković se osloni na put geometrizma i kontemplativnosti, kada želi da neposredno iskaže vlastiti karakter on se potpuno prepusti ekspresiji, unutrašnjim impulsima, izlivima neobuzdane, nagomilane kreativne energije. Kada se, pak, nađe na raskršću, on ili primiri unutrašnje eksplozije jasnom strukturom slike ili razbije ograničenja koja mu postavlja potreba za promišljenošću brzim formiranjem plastičkih prizora – a to se istovremeno događa radom na istom platnu. U tom fenomenu možemo prepoznati visoke slikarske standarde i domete Zorana Vukovića kojima je obeležio svoje mesto u srpskom slikarstvo poslednjeg perioda sa kraja prošlog i na početku ovog stoleća. 

Tako razumem smisao i razloge njegovih ’šetnji’ (razgovora) sa Ćelićem: kao oslobađanje i pomoć ućitelja da prepozna vlastiti put, onu poetiku kojom će obeležiti i utvrditi vlastito mesto u našoj umetnosti na prelazu dva veka. A  to što su mu slike toliko prepoznatljive i osobene, pokazuje da Vuković nije tračio vreme tokom tih ’šetnji’ već da je posvećeno i uspešno krčio vlastite slikarske staze koje su ga odvele do mesta rezervisanog samo za autentične i samosvojne stvaraoce sa izraženim autorskim rukopisom. Zapravo, kao da je stalno bio u šetnji sam sa sobom tokom koje je preispitivao mogućnosti i istrumente koji mu kao slikaru stoje na raspolaganju. U šetnji koja ga je i dovela do traženog i nađenog mesta. 

Zoran Vuković ipak nije bio usamljenik, vrsta stepskog vuka. Žovijalan, zabavan, izrazito društven u javnom ophođenju, takvim ćemo ga pamtiti. Ali, očigledno je da je ipak u stvaralaštvu bio povučen, izolovan. Istinski slikarski posvećenik što je iziskivalo tenutke zatvorenosti, nekomunikativnosti sa spoljnjim svetom već isključivo sa samim sobom. Uvek polazeći od nekog prirodnog sadržaja on je u njemu tražio suštinu. I nalazio je neki put njegovu vuzuelnu strukturu, drugi put mogućnost za senzibilnu interpretaciju. Dakle, taj podsticaj mogao ga je odvesti ili u kontemplaciju ili do izliva emocija, usmeriti prema geometričnosti, ili ekspresivnosti, ili do kombinovanja ova dva pricipa kako smo ranije već konstatovali. Znači, ono što je Vuković video oko sebe to mu nije bilo dovoljno za slikarsko izražavanje već je taj oblik morao da prođe kroz njegovu unutrašnju (intelektualnu ili mentalnu) preradu do takve slikarske predstave koja je morala postati adekvatan odgovor stvarnosti. I ta je prerađevina, napokon, bila onaj Vukovićev cilj kome je neprestano težio i koji je ostavljao kao estetički dokument, možda čak i dopunu, vizuelne realnosti koja je oko nas, ali koju ne vidimo na kreativan način poput umetnika. 

A moguće je i da su teorija i kritika slikartsva Zorana Vukovića tražili odgovore o njihovom značenju tamo gde ih nije ni bilo. Šta više, njih je najviše zbunjivalo što Vukovićevo slikartsvo obesmišljava tradicionalnu, tvrdu podelu na dve osnovne vrste apstraktnog slikarstva – geometrijsko i ekspresivno sa mnogobrojnim podvrstama. Možda je u početku, u istorijskom periodu ovih podela posle Drugog svetskog rata, bilo potrebno da se jasno razgraniče ove suprotstavljene škole, da se njihovi protagonisti i sledbenici jasno diferenciraju prema poetikama i slikarskim rukopisima. Ali to vreme i ta shvatanja odavno su prošla. Taj zenitni trenutak modernizma ubrzo je bio zamenjen manje angažovanim i obavezujućim terminom – savremenost. Veći deo, gotovo tri decenije druge polovine prošlog veka, prošle su u tom znamenju. Sa približavanjem kraja tog stoleća uske definicije likovnih postavki naglo su bile proširene ’upadom’ novih generacija umetnika (i kritičara) koje su potpuno zanemarile potrebu da budu negde svrstane u kreativnom pogledu. Osamdesetih godina kulminira takvo shvatanje koje je manje ili više zakačilo sve značajnije umetnike jasno se odražavajući na njihov rad. Tako je postalo nevažno da li neki umetnik pripada bilo kojoj školi ili deluje potpuno samostalno, izvan njih, protiv njih, ili ih kombinuje u skladu sa vlastitim kreativnim mentalitetom. 

Zoran Vuković, očigledno, nije umao potrebu da se deklariše kao pripadnik bilo koje škole: kao slikar geometrizma, ili sledbenik ekspresionizma. Bio je u nekoj vrsti šetnje po samopronađenom vlastitom putu. Ali tome nije bio posvećen poput vernika, niti je ikada pokazivao nedoumice oko opredeljivanja za neke od velikih slikarskih pokreta, onda razumemo razloge zašto njegove slike ovako izgledaju. Gledajući ih na jednom mestu one su i jedno i drugo i treće. Najmanja mu je briga bila gde će ga teorija ili kritika svrstati. Jedino se starao da mu slike budu likovno jasne, plastički održive, vizuelno ubedljive. Što se, uostalom, i vidi na ovoj izložbi. 

Jovan Despotović
Treći program Radio Beograda, Beograd, 19.4.2012, Prodajna galerija ‘Beograd’, 4.2012.