Razbijeno ogledalo

Možda je najtačniji opis današnjeg slikarstva (ali i uopšte likovih i vizuelnih umetnosti) da ono podseća na razbijeno ogledalo. Poslednji pokret, ili stil u slikarstvu registrovan je osamdesetih godina prošlog veka kada se postmodernizam nametnuo kao jedinstveni, opšti naziv za tadašnju likovnu umetnost i bio je vodeća stilska formacija svog vremena. Već devedesetih godina ono se našlo u polju ‘opšte nepreglednosti’ kada više nije bilo moguće ustanoviti jedinstveni stilski mainstream, jedan opšti izam koji bi ukazao na dominantnu estetičku matricu u umetnosti uopšte. U ovom veku taj raspad nekada jedinstve slike nastavljen je pa se danas ona vidi poput razbijenog ogledala, kao ogromna oblast sastavljena od velikog broja izolovanih parčića koji zapravo predstavljaju svakog autor na sceni posebno, bez ikakve potrebe da se oni spajaju u neke nove, veće ili manje celine koje bi bilo moguće prepoznati kao neki novi pokret, stil, jezik, estetiku, idiom, kreativnu formaciju…

Pod utiskom takvog sagledavanja današnjeg slikarstva, u ovoj selekciji našli su se autori koji neguju isključivo vlastiti estetički izraz. Ako su oni, nekada ranije, poput Josifa Vidojkovića i Perice Donkova, pripadali nekom od tadašnjih stilskih obrazaca (minimalizam, neoenformel), odavno su ga napustili uopšte se ne obazirući na kasniju sudbinu i kraj takvog plastičkog jezika već su se interesovali isključivo za definisanje vlastitog oblikovnog cilja. Oni mlađi, Nina Markulić-Stanković i Miško Pavlović, zapravo nikada nisu ni pripadali nekoj stilskoj grupaciji već su gradili plastički svet (apstraktni i/ili figurativni) kao način izražavanja unutrašnje kreativne, oblikovne i sadržajne ekspresije. A potpuno autonomne, privatne svetove karakteristične za ovo vreme kristalnih autorskih pozicija zapravo je negovala jedna izdvojena neformalna grupa autora namečući se specifičnom, autorskom estetikom, poput Vesne Knežević i Jasmine Kalić. Negde u tom krugu, ili bolje reći, za ovu prilku, u veoma svedenom pregledu, toliko različitom, zauzeli su jasne, izdvojene i automne pozicije slikari iz ovog izbora. Samo sa jednom zajedničkom osobinom.

Najstariji među njima, ali duhom – i vizuelnom i duhovnom kontemplacijom, vrlo aktivan Josif Vidojković najbližiji je apstraktnom prosedeu. Potekavši iz slikarske škole poetskog realizma on je brzo, prirodno i uspešno odpočeo avanturu apstraktnog minimalizma. Tražeći njegovu suštinu u duhovnom u umetnosti, poput istorijskih preteča kakav je bio Maljevič, Vidojković je sveo vlastiti slikarski sadržaj na kvadrat i krst, belo-sivo-crnu hromatsku paletu sa kojima stvara jedan fascinantan svet ispunjen krajnjom  jezičkom askezom. Ovakva vrsta svedenog slikarskog idioma je nezahvalna za razrešavanje, ili bolje rečeno, dosezanje oblikovnog cilja, ali zato dokazuje posvećenost autora radu, iskrenost u iskazu, doslednost u jedinstvenoj kreativnoj imaginaciji. Kada gledamo njegove slike i kada razmišljamo o razlozima ovakvog njihovog izgleda, potpuno smo ubeđeni u njihovu utemeljenost, u posvećenost slikara njegovom delu, najzad, u jasno definisano mesto u registru aktuelnih pojava u današnjoj umetnosti.

Sasvim suprotno od ovoga, za Pericu Donkova se bez pogovorno može izreći ocena da je jedan od najdoslednijih i najposvećenijih istraživača mogućnosti govora slikarske paste i njenog dejstva u optičkom polju posmatrača. Njegovi gusto islikani crni paneli velikih površina zapravo potpuno okupiraju prostor ambijentalizujući ga kao polje neoenformelnog ponašanja za koje su karakteristični mnogobrojni gestovi energičnog zamaha. Ovaj vid recikliranja starog slikarstva strukture iz istorijske epohe enformela očigledno je da, kod umetnika promenjenog senzibiliteta, i dalje deluje na kreativno podsticajan način, da i dalje animira njihovu plastičku imaginaciju te da kroz radnu praksu proizvodi i danas aktivne i žive slikarske predstave. Donkov je toga svestan, i spreman na još jednu avanturu govora slojevitim namazima slikarske materije, bez zvuka, utrnute unutrašnje svetlosti što proističe ne samo iz njegovog kreativnog iskustva, već i iz arhive tragičnih istorijskih zbivanja koja su ostala deo njegovog unutrašnjeg ali i stvarnog sveta.

Nina Markulić-Stanković, najmlađa slikarka u ovoj selekciji, prošla je nekoliko različitih faza u radu. Ako je devedestih bila sklona da se izrazi posebnom vrstom figuracije svedene na crtež i kolorisitičku fantaziju koja često nije odgovarala realnosti, kasnije je ušla u polje apstrakcije, takođe zasnovane na kolorističkoj i linijskoj oblikovnosti. Izložene slike mogu biti istovremeno i spojene u diptih ali i samostalno postavljene tako da na različite načine zaokupljaju pažnju. Kao diptih, one su definisane na način povezano-nepovezano (kako su nazvane), a samostalno, one su dve slike gotovo dekorativnog svojstva, što je dakako samo površni utisak. Talasi ili amplitude koje one vizuelno sugerišu zapravo su njeni unutrašnji ritmovi koji, ne mnogo različiti od ranije figuracije, ukazuju na posvećenost duhovnim vibracijama koje su temelj njene ukupne ikonike definisane redukovanim sredstvima – linijom i elementarnom bojom rasprostrtom po celoj površini platna.

Takođe kroz više slikarski faza prošao je i Miško Pavlović ali one nisu bile toliko dramatične niti bitno različite. U velikom spektru današnje figuracije ovaj autor je uspešno definisao vlastito mesto na neobičnoj kombinaciji sadržaja – koliko slikarskih toliko i literarnih. Glavno mesto se nalazi u ispitivanju univerzalnosti kulturnih osobenosti shvaćenih, u njegovom slučaju, kao globani fenomen bezmalo potpuno nezavistan od bilo čega lokalnog. Po ovom slikaru, polje kulture je pokretljivo, prenosivo duž meridijana i prihvatljivo od bilo koje društvene zajednice sa jednakom potrebom iz jednostavnog razloga što je svaka od njih učestvovala svojim specifilnostima u njenom stvaranju. U slikarstvu Pavlović je sintetizovao takvo shvatanje i doživljaj kulturnih fenomena stvarajući jednu specifičnu, autorski postavljenu sliku sa složenim sadržajima za koje nije dovoljno samo poznavanje slikarstva već i znatno šireg pojma kakva je današnja megakulturna, opšta internetska zajednica.

Kada se jednom, početkom osamdesetih godina prošlog veka pojavila na likovnoj scenu u jednom eksplozivnom nastupu, Vesna Knežević je u domenu kolorističke ekspresije prošla kroz niz inspirativnih podsticaja duboko ukorenjih u njen životni i slikarski temperament. Proističući iz najbolje tradicije našeg istorijskog kolorističkog slikarstva ona je u epohi postmodernizma pljusnula u lice zatečenih gledalaca intenzivni spektar boje, pri čemu je potpuno otvoreno, u tematskom sloju, iskazala eksplicitnu erotičnost svojstvenu samo potpuno emancipovanim umetnicima poput nje. I tome je ostala trajno dosledna, s tim što se smanjivao intenzitet njenog kolorističkog spektra, a prvobitni eros je prerastao u  lirska i poetska osećanja koja su preplavila njene, uglavnom, velike formate u kojima je mogla da izbaci svu svoju slikarsku energiju koja, očigledno, nije mala ni danas. Ova dva izložena poljupca pokazuju upravo takve osobine – slikarsku doslednost i nepromenljivost teme, potrebu da ionako ružan spoljašnji svet makar malo učini lepšim, veselijim, lakšim za život. Da posmatrač još malo oseti, ili se presiti izgubljene radosti postojanja.

Napokon, Jasmina Kalić, još jedna slikarka sa početka osamdesetih godina izložila je dve slike velikog formata koje pokazuju njenu nepromenljivost, postojanost i privrženost početnom stvaralaškom konceptu. Ova platna sa izobiljem svetla i boje, kompozicionih detalja, sa obaveznim prisustvom umetnice dok slika, pokazuju da je u opštem napadu na taj medij i njegovom raspadu ili preusmeravanju, ipak ostalo umetnika koji su mu posvećeni, koji su i dalje sigurni da mu nije došao kraj već da se naprosto ono promenilo sa imperativima vremena. Ovde je u pitanju govor o vlastitom svetu, o okruženju u kome slikarka vidi samo njegove lepe, opimističke, ulepšavajuće strane koje je ispunjavaju i koje već toliko vremena izražavaju njenu nesmanjenu zaljubljenost u baš takavu stvarnost, makar ona postojala samo u njenoj imaginaciji, željama, snovima. Ta svojevrsna ispovednost obuhvata posmatrača, čvrsto ga drži gotovo prikovanog za ove prizore kao da želi da u njih uđe i bude njihov deo.

Svesni da  je ovaj izbor slikara ipak samo fragment mnogo veće celine ispunjene brojnim primerima autorskih pozicija, cilj je bio da se na ovaj način još jednom pokaže ono što je skoro tri decenije očigledno – fragmentiranu sliku recentne umetnosti, slikarske i vizuelne naročito, da se naglase oni pojedinačni primeri rada koji su definitivno, kako smo videli, različiti ali od kojih svaki pojedinačno sadrži jednu bitnu osobinu – jasno autorsko mesto, prepoznatljiv kreativni jezik, zaokruženu estetičku ravan po kojoj se kreću, napokon, istaknuti znak koji se nalazi među najprimetnijima u ovoj epohi. Vidojković, Donkov, Markulić-Stanković, Pavlović, Knežević i Kalić zapravo ni nemaju doditnih tačaka po svojim likovnim predstava, ali na neobičan način stvaraju jednu, čak jedinstvenu sliku u opštem nejedinstvu današnje slikarstva. Ono je time otežano za sagledavanje i tumačenje, ali je zato izuzetno zanimljivo, podsticajno za objašnjenje, za onu vrstu interpretacije koja je slobodna baš koliko i predmet njene opservacije. Ako su se, recimo, ovi primeri slikarskih praksi u ovom trenutku toliko udaljili jedni do drugih, toliko su međusobno daleko i teorijski sistemi koji pokušavaju da ih tumače.

Nije slučajno naglašeno da se današnja umetnost nalazi pod strogim pogledom/nadzorom teorije (Boris Grojs) upravo zbog tog njenog svojstva. Što naravno ne utiče na samu umetnost, naprotiv, još više je oslobađa od bilo kakvog klišea, dogme, matrice, posebo teorijske ili kritičke. Oslobađa je do potpune slobode koja nikada dosad nije bila zabeležena.

 

Jovan Despotović
Likovna jesen, Kulturni centar Laza Kostić, Sombor, 05. 10. 2012