Nova umetnost i novi muzeji

Neposredan povod ovom komentaru je nedavno održana izložba Nuneta Popovića i grupe ’Magnet’ u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Glavno pitanje koje nas zanima je: da li nova umetnost ima adekvatnu prezentaciju u današnjim muzejima, odn. da li je stvaralaštvo koje nije bazirano na tradicionalnim medijima – slikarstvu, skulpturi, grafici itd. ili onim novijim, poput umetnosti grafita, instalacijama i performansima, dobilo svoje pravo muzeološko predstavljanje u poznatim ’belim, kubičnim prostorima’, u tim institucijama kulture koje su nastale još u antičkom periodu, ili su na pomolu novi muzeji sa drugačijom muzeografijom? Dakle, da li moderna muzeologija dans prati razvoj aktuelnog satvaralaštva, i da li odgovara njegovim specifičnim zahtevima?

Da se začas podsetimo. U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine postavljena je bila izložba koja je prikazala ’uličnu umetnost’ grupe ’Magnet’ tokom 1996-1997. godine. Na nju danas pre možemo da gledamo kao na još uvek aktuelno ponašanje i stanje pobune iz ranijeg perioda, nego da se iz lagodne akademske pozicije bavimo pukom istorizacijom i muzeologizacijom Magnetovog rada. Nune Popović je početkom 1996. godine sa nekolicinom saradnika formirao grupu ‘Magnet’ koja je po svojim nastupima bila najradikalnija u umetničkom delovanju i reakcijama koje je izazivala. Cilj im je bio da pronađu i javnosti predstave kreativan i nenasilan način za masovnu borbu protiv tadašnjeg totalitarnog režima kako bi se omogućilo stvaranje novog društva u Srbiji. Odgovor na takvo stanje u društvu bila je njihova umetnička pobuna u formi performansa i iznenadnih, nenajavljenih gerilskih uličnih akcija masmedijskog karaktera, koje su se pokazale kao najefektniji način da se jasno iskaže stav i da se utiče na javno mnjenje, da podstičući potrebu za društvenim promenama i život vredan čoveka u savremenom svetu. Pored nekih zajedničkih karakteristika, kao što su bila obavezna saopštenja za javnost, prisustvo domaćih nezavisnih medija i starnih dopisništava globalnih medija, performansi ‘Magneta’ su imali i sasvim karakteristične posebnosti koje se nisu odnosile samo na njihovu “tematizaciju” radova-akcija već i na način emitovanja poruka, odnosno podsticanja osećanja pobune i izazivanja potrebe za aktivnim, kreativnim i nenasilnim otporom protiv tadašnjeg političkog režima. Odbacili su institucionalni oblik delovanja i prvi su upotrebili masmedije kao prostor za plasman svog rada, zahvaljajući kojem je mnogo ljudi videlo i znalo za njihova dela nego ako bi, kao što je to uobičajeno, radili u galerijama i institucijama kulture, pred malobrojnom publikom. Snažne reakcije su izazivali i kod režima koji je najčešće reagovao hapšenjem i suđenjima, i kod građana koji su, kao slučajni prolaznici, prisustvovali akcijama ’Magneta’, ali i kod onih koji su iz medija naknadno bili informisani, koji su i bili glavna ciljna grupa delovanja ’Magneta’, i koji su ih sa vidnom podrškom ohrabrivali. A kako ovaj, i slični muzeji koji prate ovakvu umetičku produkciju danas reaguju na ove nove fenomene u stvaralaštvu?

Nema svrhe poricati da su novi muzeji već tu. Ali gde ih vidio? Umesto da nas ovo opterećuje, pokušajmo da ih razumemo, kako bismo učinili najbolje za njihovu budućnost. Danas pronalazimo novu filozofsku osnovu smisaone promene muzeja vraćajići se samim načelima muzeografike.

Pojašnjenja radi treba istaći da, kao i druge discipline povezane sa prezentacijom umetničkog stvaralaštva, kulturoloških, i drugih muzealija, muzeologija, kao naučna disciplina i muzeografika kao njena praktična primena tokom svoje, više nego dvovekovne moderne istorije prošli su kroz brojne promene, delom usled stalnog razvoja te nauke i prakse, delom zbog promene izgleda i funkcije artefakata koje su muzeji prikupljali, čuvali, proučavali i predstavljali na stalnim ili povremenim izložbenim postavkama.

Muzejske menadžere i radnike, kustose, kuratore, pa i profesore muzeologije na univerzitetima, i sama promisao na temeljne promene u oblasti kojom se bave u najvećem broju slučajeva baca u očaj, dok su tek malobrojni među njima spremni da je egzaltirano prihvate, ili su makar oprezno raspoloženi da razmisle o promeni polja i sadržaja ovog pojma, a to znači i da spoznaju pomeranje horizonata značenja i prakse ove sve prisutnije discipline u modernom dobu enormnog bujanja ove kulturne oblasti i pojave drugačijih vrsta muzeja i njihovih izložbenih prezentacija, tj. načina komunikacije sa publikom. A najvećem broju čini se kao da: ’Postolja padaju, kipovi se razbijaju, odnoseći sa sobom naše vekovne iluzije. Da li nas slika, svojim novim modalitetima, survava u vrtoglavi svet bez repera ili stabilnih referenci? U užasnom suočavanju s takvim preokretima nastaju scenariji katastrofe’, piše Andre Deloš. Tu katastrofu pre svih vide upravo muzealci, prvi svedoci i najbolji znalci ove, sve opipljivije apokalipse.

Danas je vidljiv njihov emocionalni i profesionalni šok kao posledica delokalizacije ukupnog kulturnog kompleksa koji se danas nezaustavljivo odvija mimo bilo čije volje. To znači da muzeji, svi oni od tih megainstitucija koje privlače milione posetilaca, do malih, mesnih zbirki predmeta koje još nemaju status muzeja, nadilaze atare u kojima su postavljeni postajući na taj način kulturnu fenomeni mnogo šireg prostornog uticaja i dejstva. Time oni značajno proširuju kulturnu misiju na sve veću populaciju koja je sve manje lokalna a sve više regionalna pa i intenacionalna.

A potpuno otrežnjenje u vezi ovog problema nastalo je sa pitanjem: šta ostaje od umetnosti kad umetničko delo nestane, a zameni ga čista i jednostavna dokumentacija?­ Naravno, taj odgovor enegično su zahtevali i tražili umetnici već od sedamdesetih godina koji su dematerijalizovali umetnički predmet svodeći ga isključivo na različite, nemuzeološke, eksplikacije vlastite umetničke ideje – koncepta.

Naravno da je istorija ovog pitanja starija, potiče još iz vremena avangardi sa početka prošlog veka kada su umetnici poput Dišana i dadaista nastojali da potpuno promene svest o umetničkom delu, da destabilizuju tradicionalno shvatanje o umetničkom predmetu kao zatvorenoj, definitivno datoj formi, dovršenom proizvodu izvedenom u nekom čvrstom materijalu.

Sa idejom imaginarnog muzeja, ili muzeja van zidova Andre Marlo je, znatno pre pojave konceptualne umetnosti, pošao putem razrešavanja ovog problema. Već je on nazirao kako muzeji više ne mogu da budu samo skladišta muzealija već mesta interakcije tih artefakata i publike, prostori dijaloga starih sa novom, aktuelnom civilizacijom. Muzejski eksponat sa tradicionalnim atributima danas zasigurno pripada prošlosti, pa je time i njegovo mesto u aktuelnom opštekulturnom polju promenjeno, drugačije određeno i ponuđeno gledaocima novog senzibiliteta da ga vide, razumeju i dožive na sasvim drugačiji način. A šta se događa, kada govorimo o muzejskoj postavci, sa novim umetničkim aktivnostima? Kako se one predstavljaju, ili tradicionalno govoreći – izlažu? Muzej mora postati novo mesto komunikacije, prostor uspostvaljanja drugačije interaktivne veze između izloženih eksponata i gledalaca.

Kako su muzeji, muzeologija i muzeografija zapravo išli za predmetom svog interesovanja, a to znači da su svoje posebne institucionalne, naučne i praktične instrumente stalno prilagođavali promeni vrste i izgleda stvaralaštva i kreativnih aktivnosti, tako su se oni danas, ili nešto ranije, našli pred istim problemom: kako umetnost koja je postala bitno drugačija publici predstaviti na bitno drugačiji način?

Odgovor vidimo u tom drugom muzeju za kojim su ranije tragali Marlo a danas mnogi teoretičari i muzejski praktičari a koji ima karakteristike ’paralelnog muzeja’, onog koji je usled promenjene prirode muzealija i sam postao takav – suštinski izmenjen. Muzejski predmet (i to sve vrste, od umetničkih do nematerijalnih, od istorijskih do najnovijih) danas dobija sasvim novu vrstu tumačenja, onu koja u njega ugrađuje filozofsku, spoznajnu i estetičku sliku vlastitog vremena. Današnji stvaraoci, teoretičari i kustosi poseduju sasvim drugačiji senzibilitet, diskurs i znanja koja ih u mnogo čemu udaljavaju od svojih cenjenih prethodnika, koji su, hteli mi to ili ne, postali samo deo opšte kulturne povesti, dokumentacija, arhiv i biblioteka naših pređašnjih iskustava. U umetnosti, odnosno, u muzeološkoj ekspografiji (umetnosti izlaganja) pređen je dugačak put od gliptoteke do numeričke slike, od antičkih kipova do ekranske (televizijske i računarske) ikone, a to znači da je i muzejska ustanova transformisana od pasivnog mesta izlaganja do aktivnog sredstva razumevanja realnosti. Muzeji ovog novog tipa se na taj način priključuju nizovima medija, novim sredstvima opštenja kojima je još Makluan predvideo sigurnu budućnost u nastupajućoj – upravo današnjoj, civilizaciji.

Ako današnji muzeji više nisu skladišta mrtvih umetničkih ili istorijskih predmeta, znači da moraju da postanu interaktivne, komunikacijske ustanove koje imperativno privlače veću pažnju drugačije senzibilizovanih i zainteresovanijih te mnogo obrazovanijih posetilaca od tradicionalnih koji su pasivno primali estetičke ili povesne informacije i time upotpunjavali vlastito znanje i učenost. Današnji gledaoci su zahtevniji, njihova edukacija je značajno povećana s obzirom na mogućnost lakog ulogovanja u svetsko, to globalno selo interneta, pa se stoga muzejske ustanove, koje treba da im privuku pažnju, značajno obavezniju da taj fenomen razumeju i primene praktično u svakodnevnom radu. Termini poput ‘imaginarni muzej’ (Marloa), ‘virtuelni muzej’ (Deloša), ‘muzejski menadžment’ (Mata, Flaca i Lederer), ‘muzejski marketing’ (Šole), pomalo prestaju da budu bauk za muzejske radnike, posebno mlađe menadžere, kustose i kuratore.

Poznato trojstvo: umetnik/umetnost – muzej – komunikacija među njima jeste po difoltu direktna i jednostavna, ali, bi se praktično govreći moglo istaći da ono dobija i posebnu dimenziju doživljaja, upravo onoliko koliko je i poverenje u današnju kulturnu zajednicu postalo neupitno, bespogovorno, pre nalik posvećeništvu u najvećem broju slučajeva, nego zapitanosti o izvesnim posledicama usled te često iskrivljene slike realnosti koju je zasigurno moguće proizvesti upravo tim, novoustanovljenim, modernim sredstvima neograničenog opštenja, kreiranja, menjanja i simulacije slike sveta i nas u njemu.

Pa koje je onda pravo mesto muzeja u današnjem svetu? Onog muzeja koji svojim sredstvima stvara predstavu iste takve realnosti načinjene od mnoštva slika koje čine svet u kome njegov drugi/drugačiji muzej započinje novi život. Da li je muzej novog tipa zapravo vidljivi i opipljivi uvod u paralelni svet za koji se naslućuje da postoji ali za to još uvek nemamo pravih uzora. Režis Debre pominje videokratiju kao paraleni svet slika i iz njih izvedenih iskustava o tom istom svetu i na njoj počiva većina današnih muzejskih prezentacija aktuelnog stvaralaštva. Neće nimalo biti prirodno da baš muzeji propuste šansu koja im se ukazuje priključenjem u tu videokratsku komunu. Jer, ona i jeste osnovana da krene tim putem, putem privlačenja i radijacije, putem koji ide posred gnoseologije, religije, ideologije ili politike, putem koji se sada nalazi negde između sadašnjosti i budućnosti. Taj novi pristup kulturi, koji treba da omogući novi muzej, označava i značajno povećanje demokratizacije (koje se neminovno odatle preliva i na spoljašnje društvo), menjanje socijalnog ponašanja i participaciju u projektivnim temama ideologije. Scena i polje muzejskog spoljašnjeg delovanja, od sada pa nadalje, određeni su isključivo funkcijom sticanja stvarnog tj., iskustvenog znanja. O tim prostorima i mestima se ovde radi.

Na samom kraju pomenute knjige ’Virtuleni muzej’ Deloš zapisuje: ’Sad ostaje da se vidi kako ćemo savladati taj novi svetski poredak, koji se nepovratno razvija. Ostaje i da se vidi kako će vlasti, koje upravljaju kulturom već duže od jednog veka, znati da iskoriste priliku koja im se nudi da konačno oslobode tu kulturu funkcije besciljnog i zabavnog ukrasa, u kojoj se i dalje nalazi, kad nije izričito ograničena na instrument propagande.’

Da li nam ovo zvuči poznato? Da li nas ovo na nešto podseća, ili nam liči na nešto iskustveno i toliko blisko? Ako je odgovor na ova pitanja pozitivan, onda smo zapravo idejom o novom muzeju direktno upućeni na pravi put prepoznavanja i prezentacije nove umetnosti.

Muzeologija, oblast koja se sastoji od više disciplina (pedagogije, sociologije, komunikologije, istorije itd.) nalazi se, upravo u dobu novih medija, pred posebnim problemima izlaganja i zadacima predstavljanja aktuelnih muzejskih i izložbenih predmeta – pokretne buduće kulturne baštine. Kako danas postvaviti definiciju i različitost muzeja, ulogu i funkcije muzeja, publiku muzeja, izložbu kao glavnu funkciju muzejske prezentacije, istraživanje probleskih sadržaja nove umetnosti u muzeju, muzej kao novi i promenjeni kulturni činilac, njegovu funkciju animacije javne pažnje, adekvatnu arhitekturu novog muzeja, tu novu muzejsku instituciju? Kako da se ukaže na sve važnije pozicije sagledavanja muzeja, odnosno njegovih izložbenih prostora i ogućnosti, zatim da se pokažu međusobni odnosi i postave uslovi ravnoteže koja je nužna da bi se, između različitih funkcija muzeja, odnosno muzeoloških prezentacija, mogla ostvariti njegova potpuna informativna, kulturna, obrazovna i društvena uloga.

Muzeji su danas sve zanimljiviji. U posljednjoj četvrtini prošloga veka došlo je do iznenadnog procvata novoizgrađenih i obnovljenih muzeja i istovremeno se dogodilo enormno povećanja zanimanja publike za velike izložbe i te, takozvane, ‘nove muzeje’ čija otvaranja danas poprimaju značaj izuzetnog kulturnog događaja, uz nametljivu medijsku prisutnost. Izgleda da danas svako zna – ili veruje da zna – šta je muzej, posebno muzej umetnosti. Međutim, muzej je kompleksna, multiformna i multifunkcionalna institucija. Sama prezentacija zbirki ili otvaranja izložbi danas se poklapaju sa povećanim očekivanjima društvene zajednice i zahtevima publike u odnosu na muzeje. Zadatak muzejskih ustanova, njihovih voditelja i idejnih tvoraca je da usavrše mehanizme delovanja koji bi odgovarali potrebama društva novog milenijuma. S te tačke gledišta, primećuje se da je sve izraženija potreba za temeljitijim promišljanjem i sadržinskim proučavanjem fenomena novih muzeja. Upravo time se bavi današnja muzeologija.

Ako se po­sma­tra kao di­sci­pli­na ko­ja pro­u­ča­va mu­ze­je, mu­ze­o­lo­gi­ja, to jest na­u­ka o mu­ze­ji­ma, re­la­tiv­no je mla­da di­sci­pli­na. Izučava se ma­nje od jednog veka. U dru­goj če­tvr­ti­ni 20. stoleća po­ja­vlju­ju se pr­va is­tra­ži­va­nja o muze­ju, o nje­go­vim funk­ci­ja­ma, o na­či­nu na ko­ji je osmi­šljen. I pre tog vre­me­na na­i­la­zi­mo na raz­mi­šlja­nja o raz­li­či­tim na­či­ni­ma pred­sta­vlja­nja de­la i obje­ka­ta, ali je još uvek reč sa­mo o po­sma­tra­nji­ma ili o pre­ci­znim i pri­god­nim opi­si­ma, o predlozima ka­ko pred­sta­vi­ti de­la u okvi­ru sre­đi­va­nja po­je­di­nač­nog mu­ze­ja. Još ni­je bi­lo si­ste­mat­skog pri­stu­pa. Iz­me­đu osta­log, jednom reč­ju, mu­ze­o­lo­gi­ja je pone­kad ozna­ča­vala na­čin pred­sta­vlja­nja de­la, tek ne­dav­no taj pojam je do­bi­o aktuelno značenje.

Danas mu­zej vi­še ne mo­že da se za­do­vo­lji ču­va­njem pred­me­ta iz kulturne ba­šti­ne i nji­ho­vim jed­no­stav­nim da­va­njem na uvid pu­bli­ci. Nje­mu se sa­da dodelju­je mnogo di­na­mič­ni­ja ulo­ga ko­ja je vi­še pro­ak­tiv­na i interaktivna: potrebno je da se on kre­će ka pu­bli­ci, pod­sti­če nje­na in­te­re­so­va­nja, pri­vla­či je, raz­vi­ja njoj na­me­nje­na sred­stva za bo­lje raz­u­me­va­nje rada umetnika. Osmišljen je koncept multisenzorskog muzeja u ko­me će po­sma­trači boraviti i saznavati svim svojim čuli­ma, gde se ko­ri­ste mu­zi­ka, po­kre­ti, sli­ke, pozori­šne pred­sta­ve, ra­ču­na­ri…. Ova­kav pri­stup oso­bi­to je zna­ča­jan ka­da je reč o publi­ci ko­ja ne­ma na­vi­ku da redov­no po­se­ću­je mu­zeje, a to privlače­nje no­ve pu­bli­ke nije uop­šte jed­no­stav­no. Pri­stup usmeren sa­mo na mar­ke­ting ni­je dovoljan: rekla­ma i promoci­ja ne­će dopreti na traj­ni­ji na­čin do ši­re pu­bli­ke uko­li­ko se takav ‘proizvod-mu­zej’ ne modi­fi­ku­je. Pre­zen­ta­ci­ja zbir­ki, mu­ze­o­graf­ska i scenograf­ska kon­cep­ci­ja izložbi mo­gu da od­i­gra­ju bit­nu ulo­gu u to­me da se mu­zej uči­ni privlač­ni­jim i pri­stu­pačni­jim. De­fi­ni­tiv­no je ovde reč o to­me da se mu­zej mo­ra otvoriti ka pu­bli­ci, pred­sta­vi­ti joj mno­go realniju sli­ku stanja u aktuelnoj umetnosti. Mu­zej treba uči­ni­ti mno­go ži­vah­ni­jim, ani­mi­ra­ti ga, udah­nu­ti mu novi život, u pr­vo­bit­nom smislu re­či „ani­ma­ci­je“.

Otva­ra­nje pre­ma pu­bli­ci mu­zej ostva­ru­je pre sve­ga kroz od­go­va­ra­ju­ću poli­ti­ku ko­mu­ni­ka­ci­je ko­ja ob­ja­šnja­va nje­go­vu vo­lju za tu otvorenost, za pri­jem, za stva­ra­nje sli­ke ko­ja po­zi­va po­se­ti­o­ca. Ono se od­ra­ža­va i u mno­go specifičnijim ak­tiv­no­sti­ma, po­je­di­nač­nim, ko­je mu omo­gu­ća­va­ju da se uklju­či u znatno ši­ri soci­jal­ni ži­vot. Po­treb­no je stvo­ri­ti do­ga­đa­je ko­ji pri­vla­če pa­žnju medi­ja, podstiču in­te­re­so­va­nje pu­bli­ke i na­vo­de je da če­šće po­se­ću­je mu­zej.

Zbir­ka ni­je vi­še al­fa i ome­ga mu­ze­ja. A da li je ika­da i bi­la? Ishodišta u tom smi­slu, u od­re­đe­nim vre­me­ni­ma i na od­re­đe­nim mesti­ma, ne da­ju ovla­šće­nje mu­ze­ji­ma da bu­du ob­u­ze­ti obo­ga­ći­va­njem i čuvanjem zbir­ki. Funk­ci­ja ču­va­nja zbirki u mu­ze­ju su­štin­ski je zna­čaj­na, a ‘pra­ve stva­ri’, ori­gi­nal­ni do­ku­men­ti, sastav­ni su ele­me­nt mu­zej­ske iz­lo­žbe. Ali, mu­zej bi sva­ka­ko od­stu­pio od svo­je misi­je ako ne bi po­što­vao rav­no­te­žu iz­me­đu različi­tih funk­ci­ja ko­je su mu društvo i teorija do­de­li­li. Na­rav­no, mu­zej je pre sve­ga name­njen pu­bli­ci – naj­ši­roj pu­bli­ci – ko­ja tre­ba da ko­ri­sti to što mu­zej posto­ji. To pod­ra­zu­me­va da ak­tiv­no­sti mu­ze­ja tre­ba da bu­du usme­re­ne prema pu­bli­ci-ko­ri­sni­ku i u skla­du sa očekivanjima dru­štvene zajednice. Mu­zej po­sti­že te ci­lje­ve upra­vo kroz komunika­ci­ju ko­ju raz­vi­ja po­mo­ću iz­lo­žbi, drugih javnih ani­ma­ci­ja i specijalizovanih publi­ka­ci­ja. Ko­do­vi se ob­na­vlja­ju, umetička praksa i produkcija se ubrzano me­njaju, uvo­de se no­va sred­stva – gla­so­vi­te no­ve tehnologije – ko­je obo­ga­ću­ju spek­tar ras­po­lo­ži­vih sred­sta­va i poma­žu da mu­zej bo­lje iz­ra­zi svoj diskurs.

Ponešto od toga smo mogli da vidimo na pomenutoj izložbi u Novom Sadu. Ali, većinom u supernovoj produkciji izložbenih predmeta, posebno načinjenoj postavci i njenom opštem vizuelnom stanju. Time, ipak, nije sve postignuto da bi se aktivnost grupe ‘Magnet’ na dovoljno dobar i ubedljiv način predstavila njihovim savremenicima, a posebno novim generacijama koje nisu imale priliku da u tom vremenu prate njihovu delatnost. Muzeografika izložbene postavke ovde kao da je zastala na pola puta. Preostali deo tek treba da bude  pređen.

 

Jovan Despotović

Treći program radio Beograda, 07. 01