Slobodan Boda Ristić (1942 – 2012)

Početak kritičarske delatnosti Slobodana Bode Ristića počinje sredinom šezdesetih, u vreme još jedne od brojnih promena stilske formacije u likovnim umetnostima. Tada prestaje dominacija enformela i započinje obnova forme i predstave u plastičkim umetnostima poznate kao Nova figuracija. Odigravaju se i važni događaji za ovu vrstu umetnosti, poput otvaranja Muzeja savremene umetnosti, pokretanje Oktobarskog salona, potom i Trijenala jugoslovenske likovne umetnosti. Tada se osnivana časopis, uticajni i najveći časopis za likovno stvaralaštvo – ’Umetnost’ u kome je od drugog broja Slobodan Ristić postao redovni saradnik, zapravo stalni hroničar likovnog života u Beogradu čemu je posvetio celokupnu svoju kritičarsku delatnost. Tada nastaju i njegovi prvi poznati tekstovi kojima je skrenuo pažnju na sebe, poput, ’Korak ka demistifikaciji umetnosti’ koji se odnosi na delo Dragoša Kalajića, zatim ’Nova Figuracija Beogradskog kruga’ u kome ukazuje na glavne nosioce aktuelne promene u likovnom stvaralaštvu i ’Ka aptrakcijama svakodnevnog života’ kojim ukazuje na pojavu nove generacije naših stvaralaca, u kome su, pored Kalajića, bili i Dušan Otašević, Živko Đak, Stevan Knežević, Slavoljub Radojičić i dr. koji će uneti novi vizuleni senzibilitet i dati lik tom vremenu, zatim tada piše i jedan tekst o mladom Radomiru Reljiću itd. 

U časopisu ’Umetnost’ kao mladi procenitelj novih pojava započeo je nezahvalnu, ali u njegovom slučaju i veoma naglašenu delatnost vrednovanja, pre svega aktuelne likovne umetnosti. Spadao je u onu retku vrstu likovnih kritičara koji su otvoreno iznosili sudove o umetničkim ostvarenjima koja su se našla pod njegovom kritičkom opservacijom. Kao kritičar koji je pisao za časopise, u tekstove je unosio i vidni esejistički pristup objašnjavajući pojave kojima se bavio u širem rasponu estetskog, društvenog i ideološkog konteksta. A kada je pisao za dnevne novine, posebno za ’Politiku’, reagovao je beskompromisno i na pozitivne, a još direktnije na negativne pojave u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti na prelazu između kasnog modernizma i nove umetničke prakse sedamdesetih godina. Nije se ustručavao, u nekim slučajevima i da promeni mišljenje, pa da mlade umetnike bespogovorno podrži u njihovoim počecima ali i da ih, u njihovim kasnijim godinama, kritički negativno oceni. Po toj doslednosti u jasnom i otvorenom kritičkom prosuđivanju i stabilnim kriterijumima ocenjivanja autorskih umetničkih opusa, Slobodan Ristić je bio uzor mnogim mladim likovnim kritičarima koji su tek ulazili u oblast osetljivog umetničkog vrednovanja. Značajno je i da nije imao stav idolopoklonstva prema velikim imenima naše umetnosti, čak ni prema velikim pokretima našeg stvaralaštva za koje je u pravom trenutku uočavao da su se našli na zalasku umetničkog značaja.

Slobodan Ristić je diplomirao 1968. godine Istoriju umetnosti na Folozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Od 1965. godine redovno objavljuje likovne kritike u dnevnim i nedeljnim novinama: u ’Politici’ od 1977. do 1984, zatim istovremeno i u ’NIN’-u, ’IT Novinama, potom u časopisima ’Susret’, ’Umetnost’, ’Književnoj reči’, napokon u  ’Trećem programu’ Radio Beograda od 1971. godine do penzionisanja 2005.

Bio je jedan je od osnivača Društva likovnih kritičara Srbije, kao i član Međunarodnog udruženja umetničkih kritičara – AICA, od 1974. godine.

Bio je urednik u redakciji ’Trećeg programa’ Radio Beograda od 1979. do 2005. godine.

Objavio je oko 250 tektova. Da na ovom mestu pomenemo još nekoliko koji spadaju u najznačajnije ne samo u Ristićevoj bibliografiji već i srpskoj umetničkoj kritici uopšte: ’Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951-1971’ iz 1972, ’Ka urbanom dizajnu’, 1973, ’Slobodan Šijan’ 1974, ’Kompjuterska umetnosti’ 1975, ’Dušan Petričić’, 1976. 

Njegova kritičarska ozoštrenost blagovremeno primećuje pojavu nove generacije, zapravo promenu diksursa plastičkog znaka u ’Radovima Gorana Trbuljaka’, ’Andraža Šalamuna’, na izložbi ’Dokumenta o grupi Gorgona’ 1977. Takođe piše i prikaz o ’Retrospektivi grupe OHO’ 1979. 

O beogradskoj situaciji u konceptualnoj umetnosti skreće pažnju tekstovima ’Sećanje na umetnost – Neša Paripović’ 1980, ’Posle deset godina Galerije SKC’ 1981, ’Umetnost kao svakodnevno ponašanje – Raša Todosijević’ 1982. 

Dočekuje i najnoviju generaciju s početka osamdesetih, kada zapravo i prekida redovnu kritičarsku delatnost posle prelaska na Radio Beograd, u tekstovima poput: ’Azil iz vremena krize – Mileta Prodanović’ iz 1983. ili ’Mlada slovenska umetnost posle 1980.’ 1984. itd. 

Priredio je i nekoliko značajnih autorskih izložbi, na primer: ’Kritičari su izabrali’ u Galeriji Kulturnog centra 1976, ’Jugoslovenski kulturni plakat’ u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1977, ’Kretanja u okvirima nove figuracije’ na V trijenalu jugoslovenske likovnih umetnosti u Muzej savremene umetnosti 1977, ’ZGRAF 2’ u Kabinetu grafike Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1978, ’Dobitnici Politikine nagrade’, povodom Pedeset godina Politikine nagrade u Umetničkom paviljonu ‘Cvijeta Zuzorić’ 1979, ’Istorijsko i savremeno’ u Prodajnoj galeriji ‘Beograd’ 2006, napokon i Retrospektivnu izložbu Vladislava Šilje Todorovića u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda 2010. 

Objavio je knjigu ’Vreme bez iluzija’ 2003. godine u koju je sakupio najznačajnije tekstove tematizovane u sledećim celinama: ’Tragovi avangarde’, ’Pokreti, institucije’, ’Jugoslovenski umetnici’, ’Grafika’, Dizajn’ i ’Kritičari’ kojom je pokazao obim i sadržaj svog kritičarskog interesovanja. 

Ukratko bi se moglo istaći da je centralno pitanje za istoričara i kritičara umetnosti Slobodana Ristića bio odnos istorijskog i savremenog u aktuelnom vizuelnom stvaralaštvu, redovno ga stavljajući u realnu problemsku ravan, posebno u onim periodima u kojima se prelamaju, sukobljavaju, prepliću ili ukrštaju stilske formacije što podrazumeva promenu formalno-plastičkih koncepcija, poetika, tehnoloških i medijskih sredstava i dr. a što je posebno bila karakteristika umetnosti druge polovine dvadesetog veka. U tom smilsu, njegova umetnička kritika bila je od prevashodne pomoći da se bolje uoče razlozi i ciljevi takvih promena u našoj vizuelnoj umetnosti, a potom je teorijski uobličavao na opštem ili pojmovnom planu sadržaje tih procesa neskriveno iznoseći vlastite stavove uprkos, a to je kod njega bio čest slučaj, opštem mišljenju i ocenama njegovih savremenika. 

No, početak kritičkog zapažanja, Slobodan Ristić je to vrlo dobro znao, nastaje u onom trenutku kada se postavi vrednosna teza koju dokazuje a kojom izabrane umetnike ili pojave u širem smislu brani ili osporava. Da bi koncipirao i kritički ilustrovao takvu tezu, Ristić se redovno opredeljivao za one umetnike koji su bili najznačajniji i vodeći protagonisti određenih pojava koje su ga zanimale sa kritičkog stanovišta. U centar takve problemske ravni on je zapravo postavljao pitanje sudbine umetnosti u vremenu, društvenom i ideološkom kontekstu, pre svega u slikarstvu, ali i u drugim medijima, i to u njenoj recentnoj fazi a posle svih promena koje su je pratile i pogađale tokom vremena – od trenutka nastanka preko malih ili radikalnih tranformacija i podela unutar najznačajnijih poetika (na primer, lirska i geometrijska apstrakcija, enformel, nova figuracija, analitičko i minimalno slikarstvo, konceptualizma, nova slika itd.) U širem vremenskom rasponu, on je razmatrao u najbitnijim crtama sudbinu – i istorijsku i savremenu, nove umetnosti u njenim najopštijim kategorijama u koje su se, paraktično, sve njene posebne manifestacije mogle sažeti. Na početku njegove kritičke spirale nalazilo se samo delo (slika, skulptura, novi mediji itd.) zamišljeno i realizovano kao čista umetnost, potom je, u vremenskoj vertikali na istoj toj spiralnoj liniji umetničko delo tumačio kao poetiku dnevne ideologije, da bi u poslednjoj fazi razmatranja, na tački iznad pomenutih koja obuhvata i recentni trenutak, ono za njega postalo sama fenomenologija rada. Svaku od ovih pojava moguće je bilo razlagati, i on je to i činio, u brojne podkategorije, na primer, apstrakciju kao čistu umetnost, na njene mentalne, gestualne, konstruktivne sadržaje, postupke vizuelnih istraživanja i dr. A poetiku ideologije razlagao je na političku umetnost ili čistu estetizaciju, najzad, fenomenologiju rada razumevao je kao procesualnost, elementarnost, minimalizam ili dematerijalizaciju. Naravno da je, kada je to zahtevala njegova kritičarska pozornost, i ove podkategorije nadalje razlagao na još manje ili detaljnije pojave – sve do pojedinačnih i autorskih primera rada o kojima je pisao.         

Slodan Ristić je kao istoričar umetnosti dobro znao da je najnovije razdoblje u umetnosti započelo opažanjem postojanja ne-predmetnog sveta, jednog novog, isključivo artificijelnog, umetničkog univerzuma koji je, jednim neobičnim slučajem, otkrio Vasilij Kandinski kada mu se, kako kaže anegdota, dopala jedna vlastita slika koju je u polumraku ateljea video okrenutu naopako. Ova aikoničnost, nefigurativnost, antiiluzionizam, tj. apstraktnost, od tog momenta razvila se tokom dvadesetog veka u jedan ogroman sistem podložan isključivo umetničkim tumačenjima i upotrebom onog kritičkog i teorijskog diskursa koji je bio usaglašen sa njenim plastičkim jezikom. Filiberto Mena je u knjizi ’Analitička linija moderne umetnosti’ 1997. godine ukazao na njeno svođenje do ’osnovnih lingvističkih jedinica lišenih denotativnih značenja, uvedenih po pravilima njihove sintaktičke organizacije’. Slobodan Ristić je bio stalno na takvom putu kao umetnički kritičar.         

Tako je uočavao one bitne događaje koji su i ideološki obeležavali umetničko stvaralaštvo, zapravo su bili izraz prosperiteta i krize umetnosti u svetlosti opšte filozofije i estetike, kulture egzistencijalizma ili beznađa, sve do današnje dezorijentacije… Naravno, dobro je znao da moderna i njene česte pratilje – avangardni ispadi (poput dadaizma, hepeninga, konceptualizma), kao i druge vrste umetnosti, uvek su bile okrenute levici (marksizmu i komunizmu), katkada su joj toliko naginjali da je ona zapadala u otvorenu idolatriju. Toj modi nisu odoleli ni najveći među likovnim stvaraocima. Čak je i izvan sadržaja i forme bivala udevana estetička dimenzija antinaturalizma da bi se prikrilo intenzivno ideološko angažovanje. Ristić je toga bio svestan, mada se ideološki nikada nije mogao identifikovati sa takvim stvaralaštvom. Ali to nije uticalo na njegovu ocenu o nekom umetniku, delu ili pokretu.         

Isticao je u svojim osvrtima da radni stadijum nastajanja nekog dela treba da mu obezbedi puni dignitet i u fazi razmatranja načina njegove produkcije, čemu su, dakako, veoma doprinele i tehnološke inovacije, posebno one koje su se poklapale sa prodorom elektronskih medija te transformacije novog, ekranskog globalnog sela televizije, kasnije i personalnih računara, odn. interneta. ’Pravljenje’ umetnosti postalo je, isticao je Ristić, primarna preokupacija umetnika rođenih sredinom prošlog veka.         

Uočio je i da se u kritici od devedesetih godina, sa novom genercijom umetnika, otvorila i diksusija na liniji moderna-postmoderna-druga moderna koja je i danas u toku. No, Slobodan Ristić u njoj nije učestvovao jer je dobro razumeo pravilo po kome kritičar mora da zna kada da ’stavi tačku’ na tu svoju delatnost. Znao je vrlo dobro da kritičar nije za sva vremena niti za sve pojave (što je retka pojava u srpskoj kritici), da zapravo postoji trenutak kada treba prepustiti novim akterima (i umetnicima i kritičarima) da zavladaju tom scenom.

 

Slobodan Ristić je sebi stalno postavljao pitanje kakva je, u nekom trenutku, pozicija umetnosti? Za njega je umetnost onaj fenomen koja ne samo da je  aktuelan već nam može pomoći u razumevanju postavljenog pitanja (i razloga koji su i doveli do njene realizacije), to nam može omogućiti i da sagledamo razloge zašto i kako umetnici stvaraju svoja dela-radove upravo na način kako ona i izgledaju.

Navešćemo još jedan karakteristični detalj iz kritike Slobodana Ristića. Tako on na jednom mestu piše: ’Apstraktna umetnost je nesumljivo izgubila svoju početnu, revolucionarnu poziciju, preobražavajući se u standardnu likovnu praksu. Ali, i u toj standardnoj praksi i uprkos istorijskim, ideološkim i drugim osudama, uprkos asimilicaji u svet konvencionalnih, prepoznatljivih oblika, apstraktna umetnost je i dalje posednik ključne reči – sublimacija…’. Iz ovoga možemo da razlučimo bar dve bitne ideje, najpre onu da je ovde, u najkraćem, on neko delo tumačio kao fenomen jedne nove umetnost (na njenoj početnoj revolucinarnoj poziciji), a potom da je na različite načine bivala povezivana i direktno involvirana u političke procese (najčešće osuđivana upravo iz ideoloških razloga), da bi napokon, i još uvek, ona postala radna delatnost – ’praksa’ kako je isticao, kojom se u jednom stalnom misaonom i tehnološkom postupku umetničko delo izgrađuje kao rad. A druga je, da je upravo nova umetnost fokusirala svoju pažnju na probleme sublimiranja jezika, na što direktniji i jasniji govor forme koja svojim izgledom i minimalnim sredstvima dostiže najpogodniji i najznačajniji estetički status.         

Uzimajući u obzir sva umetnička, estetička, kulturna, društvena i ideološka merila koja je Slobodan Ristić koristio u svojim kritikama možemo istaći da je on, u svom vremenu, odlučno određivao i razloge za i razloge protiv u samoj umetnosti, jasno i direktno, čime je značajno doprineo afirmaciji novih pojava. U tome je, kao u ostalom i u celokupnom životu bio i ostao pravi gospodin, odličan poznavalac, pouzdan tumač i pravedan sudija. Bio je i ostaće svojim delom uzorom novim generacijama i umetnika i umetničkih kritičara.

Jovan Despotović
Treći program Radio Beograda, 20.07.2012.