Novi Muzej moderne umetnosti u Njujorku

Jedno od nezaobilaznih mesta hodocasca fanatika modernizma – Museum of Moder Art (MOMA) u Njujorku istovremeno je i jedan od vodecih i najuticajnijih svetskih muzeja umetnosti XX veka, ove godine je usao u jednu novu etapu razvoja — onu koja ce ga sa svim reperkusijama direktno uvesti u treći milenijum koji je za najdelikatnije megamuzejske projekte ocigledno već počeo. MOMA i danas ima oreol da je naprosto bio i ostao uzor mnogim kasnijim muzejima koji su poput njega kolekcionirali, proučavali i izlagali dela likovnih umetnosti ovog veka. Osnovan je 1929. godine sa pet privatnih umetnickih kolekcija, a na sadasnju adresu u 53. Zapadnu ulicu došao je deset godina kasnije. Mnogi tvrde da je dosad svoju najreprezentativniju reputaciju stekao dok mu je direktor bio Alfred H. Barr, Jr. koji ga je i doveo na najvise mesto među razgranatim porodicama svetskih muzeja. Tako je svojevremeno bio odabran kao koncepcijski prototip i za formiranje beogradskog Mu­zeja savremene umetnosti o cemu je vise puta svedocio njegov osnivač i dugogodišnji direktor Miodrag B. Protić.

Kada 2005. godine bude otvorena nova zgrada MOME on će biti ne samo najveći muzej ove vrste, već, prema najavama, i najbolje uređen. Prostorno je proširen na dve nedavno kupljene zgrade (za ukupno 50 miliona dolara): susednim hotelom Dorset i jednom višespratnicom u 54. ulici; oni sada treba da budu stilski i funkcionalno povezani s postojecim muzejskim zdanjem. Na ovom problemu rade četvoro arhitekata (iz Bazela, Tokija i Njujorka) koji su prošli preliminarni konkurs, a konačni rezultat konkursa biće poznat do kraja godine. Ukupna cena proširenja, adaptacije i uređenja biće ,,visa od 200 ali manja od 900 miliona dolara”, kaze direktor dr Glenn D. Lowry (roden u Njujorku 1954. godi­ne; diplomirao istoriju umetnosti na Harvardu; radio kao kustos u Smithsonian Institution u Vašingtonu i kao direktor u Art Gallery of On­tario u Torontu; na celo MOME došao je pre dve i po godine).

Lowry je za ovo vreme strukturalno reorganizovao stručni tim MOME uvodeći, između ostalog, i mesta tri zamenika direktora: za kustoske poslove, edukaciju te komunikaciju i marketing. Definišući i novi izgled MOME, Lowry je organizovao i različite kampanje u kojima je animirao pažnju javnosti ne samo za: planirano proširenje, zapravo formiranja novog Muzeja moderne umetnosti, već i za projektovanje njegove drugacije muzeološke strategije. U jednoj debati u kojoj su učestvovala 32 kritičara, umetnika, direktora muzeja, filozofa i kustosa nije na prvo mesto izbilo pitanje šta bi MOMA trebalo u budućnosti da ostane već šta bi megamuzeji tog tipa i tog značaja trebalo da budu kako u fizičkom tako i u duhovnom smislu.

Barrova muzeološka škola modernizma podrazumevala je dakako da kolekcije MO­ME mogu sadržati i neke recentne radove, ali je značajna težina stalne postavke davana onim delima koja su nastala 10 do 30 godina ranije, odnosno, sužavala se prema onima iz još dalje prošlosti – čak između 50 i 100 godina. Lowry danas želi da sa svojom kustoskom ekipom mnogo više približi MOMU savremenoj umetnosti i aktuelnoj produkciji. Naravno, hronologija će i dalje započinjati s 1880. godinom, zapravo s Polom Sezanom, ali će se završavati s novijim, čak najnovijim postmodernim slikarstvom. Uz taj centralni tok modernizma biće postavljene i manje ,,satelitske” sobe koje će prikazivati i one pojave i procese koji su iskakali iz glavnih tokova razvoja zapadnjačke umetnosti. Čak je predviđeno da i crteži, grafike i fotografije budu unete u glavne galerije stalne postavke što do sada nije bila praksa. Danas se statna postavka MOME zbog nedostatka prostora završava sa radovima Andy Warhola, James Rosenquista i Donald Judda nastalim krajem sezdesetih godina – znači u eri američkog pop arta i minimalizma.

lako će značajno dobiti na kvadraturi, kustosi MOME planiraji postavku najnovije umetnosti menjaju tri puta godisnje. Novi prostor omogućiće da se prikazu i instalacije koje dosad nikada nisu bile iznete iz depoa, all i one će biti prviremeno postavljene a ne za stalno. Stavljen izmedu klasične muzeološke postavke umetnosti XX veka koju je kanonski utemeljio Barr i zahteva ovog vremena, odnosno estetike najnovije umetnosti i sve obrazovanije i vizuelno veoma izgradem internacionalne publike, stručni tim MOME će bez sumnje naci takvu meru koja će i nadalje važiti za paradigmatičnu normu u ovoj vrsti kulturnih delatnosti.

Ovo je zanimljivo pitanje jer upravo se i kod nas vodi jedna za sada tiha, skrivena polemika oko toga da li muzeji savremene umetnosti treba da kolekcioniraju i izlažu i postmodernistička dela. Jedan deo stučne i vrlo autoritativne javnosti smatra da se koncepcijska i programska delatnost muzeja moderne umetnosti završava s konceptualizmom, dakle s poslednjom avangardom veka koji je dramatično zaključio pozni modernizam tokom sedamdetih godina. Isto tako kompetentni tumači savremene umetnosti (aktunelne produkcije) oni koji su proizašli iz teorijskog diskursa postmodernizma sasvim razlozno dokazuju da je svakako i Postmoderni mesto u muzejima savremene umetnosti bar iz dva razloga: jedan se odnosi na to da samo ime – muzej vremene umetnosti (koje mu određuje polje delatnosti) ukazuje na neophodnost kolekcioniranja i dela najnovije umetnosti. Drugi se tiče već sasvim verovatno i odgovora na pitanje da li je Postmoderna Moderne ili njena cezura, prekid, kraj pitanje i jedna nova, dosad nepoznata faza u razvoju umetnosti XX veka kako se u jednom trenutku činilo. Izvesnost upravo ovakvog odgovora sluti da će definitivni teorijski zaključak ipak ostaviti Postmodernu u opštem korpusu Moderne, a to, dakako, podzumeva i sva ostala određenja njenog mesta, pa i u postojećim muzejima.

Kakav god da bude na kraju, programski smer Nove MOME svakako će odlučno i da se ove dileme razreše i u mnogim lokalnim sredinama kakva je jugoslovenska. Pod jednim uslovom da takvi muzeji uopšte opstanu (a kako se naslućuje njima prete mnogobrojne opasnosti od štetočinskog i destruktivnog delovanja iznutra i spolja po mnogim koncepcskim, programskim, kadrovskim i finansijski linijama, pa sve do najave ,,retorzije” ili ,,dislokacije” delova kolekcija ili cak njihova totalna rasprodaja) ova sučeljavanja bi mogla biti podsticajna i svrsishodna i za razrešavanje navedenih nedoumica u vezi s našom savremenom umetnošću. Dakle, pod pretpostavkom da beogradski Muzej savremene umetnosti ne snađe konačna katastrofa u ovom krajnje neartikulisanom i opasnom vremenu za kulturu i umetnost, biće moguće razmotriti i signale koji dolaze iz vodećih institucija kakav je i Muze moderne umetnosti u Njujorku, koji se danas intenzivno bave programiranjem razvoja i globalnim civilizacijskim strategijama muzeja.

Jovan Despotović

Naša Borba, 10-11.1.1998, str. XIX