Umetnost i angažovanost

»Decenijskim promašajem« – nazvana potpuno nerazumna i neobjašnjiva prošlogodišnja promena jugosloven-skog predstavnika na bez sumnje najprestižnijoj međunarodnoj likovnoj izložbi – Bijenalu u Veneciji. Marina Abramović, autor svetskog formata koju je predložio vrlo kompetentni selektor, istoričar umetnosti Petar Ćuković, zamenjenaje, tupom voljom tadašnjeg ministra kulture Crne Gore, jednim provincijskim ilustratorom viceva značajnim isključivo na lokalnom slikarskom području, čije likovne šale nisu ni za koga od interesa – po-gotovo ne za visokoobrazovanu i informisanu publiku koja prati najveće svetske umetničke manifestacije. I dok je jugoslovenski paviljon zvrjao prazan, Marina Abraraović je u centralnom privukla apsolutnu pažnju, uz to, rijen rad »Balkanski barok« dobio je Veliku nagradu Bijenala – »Zlatni lav«.

Osnovna ideja nagrađenog performansa »Balkanski barok« leži u njegovom snažnom antiratnom protestu, u estetičkom kriku umetnice zbog krvavog razaranjajedne respektabilne evropske države. Među mnogim radovima tzv. telesne umetnosti koje je tokom sedamdesetih godina izvela nalazi se i onaj pod nazivom »Dogadaj s vatrom«. U prostoru oko velike plamene petokrake ona je učinila jednu ritualnu, body-art radnju koja se sastojala od sečenja vlastite kose i noktiju na rukama i nogama. Lako je u njemu prepoznati nekolike značenjske ravni. Simbol petokrake je najjači. Zasnovan je najedinoj ideologiji kojaje u titoizmu istovremeno označavala i komunizam i tradiciju partizanskog rata i socijalističku revoluciju. Preplitanje njene životne i umetničke ideologije simboličkim jezikom je izraženo odstranjivanjem delova tela. Individualni umetnički čin u osnovi jedne progresivne, levičarske idejnosti vizuelizovan je tim jednostavnim oblikovnim radnjama.

Venecijanski performans Marine Abramović, kojem bi ime moglo biti i »Bloody Balkan Baroque«, zapravo daje finalnu sliku jugoslovenskog političkog pejzaža tokom poslednjih pedeset godina. Ako je ova priča sa tragičnim krajem započela levičarskim, komunističkim utopijama, njen završetak se zbio u najkrvavijoj mogućoj realnosti generiranoj kolopletom najrazličitijih nacionalsocijalističkih ludila. Njome su reciklirane traume rađanja i umiranja, ujedinjavanja i raspadanja, smisla i besmisla… Ovaj ionako stravičan balkanski vek izgleda da je morao zakonito da završi još jednim pirom masovnog ubijanja i razaranja, još jednim – »baroknim« dankom u krvi.

Imali smo prilike da prethodnih godina gledatno i angažovane performanse beogradske grupe »Magnet« koja svoje političke poruke odašilje mnogo direktnije. Do sada su oni izveli dva ciklusa »javnih umetničkih radova«: 1996. realizovali su »FaluSerbia«, »Poslednja tajna večera«, »Otkrovenje«, »Isterivanje đavola« i »Zlatna poluga«, a 1997. »Rekvijem zaSrbiju«, »88 jaja za novu opozicionu vlast« i »Zaklani ste, naše saučešće«. lako postoji neposredna povezanost prošlogodišnjih akcija »Magneta« sa sadašnjim, ipak se kao jedan poseban fenomen izdvojio triptih izveden prošle godine. Promena od priželjkivane erekcije (uspravljanja) i penetracije (prodora u svet) postdejtonske Srbije (»FaluSerbija«) do konačne istine (»Rekvijem za Srbiju«) ovog istorijskog trenutka ima smisao zaokruženja aktivnosti grupe »Magnet«. Zapaža se tačno lociranje generatora krize: vrhovna vlast, simbolični vrh kulturnih i umetničkih institucija (ideologija Memoranduma je iz veleumnih kabineta SANU izašla na ulicu i uzrokovala aktuelnu crveno-crnu neman), i ukazivanje da je, a to je novost – nekada opozicija a danas nova vlast, pokazala sindrom ni činjenja ni nečinjenja koji je izgleda zajednički onima koji vladaju u ovakvoj vrsti režima. Promena sistema je upravo pravi cilj koji bi omogućio odstranjivanje tekućih destruktivnih uzroka. Njihova upozorenja su direktna. A ako je potpuno izvesno da je stari režim i na znatno krupnije proteste oguglao, nikako neće biti dobro ako i novoformiranu vlast u urbanim centrima bude zahvatila ista neosetljivost i autizam. I nikako neće biti dobro ako za kulturu zaduženi u novoj vlasti ovakve kulturne aktivnosti budu razumeli samo kao umetnički neobuzdan čin za jednokratnu upotrebu. Ono što su Marina Abramović i »Magnet« uradili upravo je javno, estetičko i etičko skretanje pažnje na opštu zapuštenost i duhovnu pustoš devedesetih koju smo nasledili iz propalog samoupravnog eksperimenta ali sa katastrofalnim epilogom. A iza te propasti nastupila je aktuelna pustoš.

Jovan Despotović

Republika, 181, 1-15, 2.1998, str. 13