Nestručni aktivizam

KUSTOSA MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI JOVANA DESPOTOVIĆA DIREKTOR RADISLAV TRKULJA SPREČIO DA OTVORIIZLOŽBU U PRIŠTINI

Tekst kojimje Jovan Despotović trebalo da u Galeriji umetnosti u Prištini otvori samostalnu izložbu slika i objekata Dragana Perića

Poštovani prijatelji
i ljubitelji umetnosti,

kako nisam u mogućnosti da dođem na otvaranje ove izložbe slika i objekata Dragana Perića molim Vas da mi dozvolite da vam se obratim na ovaj posredni način.

Naime, krajnjom bezobzirnošću direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Radislava Trkulje sprečen sam da doputujem u Prištinu i sa vama podelim zadovoljstvo prisustvovanja ovoj svečanosti. Razlozi za ovakav odnos jedne od najistaknutijih, po mestu koje zauzima, ličnosti u srpskoj institucionalnoj kulturi i umetnosti mnogobrojni su. A ovom prilikom ukazao bih vam samo na jedan: to je potpuno jasno davanje do znanja javnosti šta ovaj visoki (a to valjda podrazumeva i odgovorni) vladin činovnik na mestu direktora centralne umetničke kuće koja je po zakonu nadležna da se bavi savremenim likovnim stvaralaštvom, misli o mestu i funkciji likovne umetnosti u današnjim uslovima njenog krajnje neizvesnog opstanka upravti na ovom prostoru. I umesto da se svaka prilika iskoristi da bi se što više i što češće upravo ovakve ustanove poput Muzeja savremene umetnosti svojim programima, kolekcijama ili radom kustosa nalaziie izvan metropole te da i na taj naćin deluju na najširu populaciju, očito je da se koriste i ovakva neumesna sredstva da bi se njihov uticaj opstuirao, da bi se marginalizovalo njihovo delovanje i da bi se u ruglo pretvorili profesinalni ciljevi tih kuća. Nažalost, baš je Muzej savremene umetnosti tokom poslednjih pet godina, upravo od kada je imenovan aktuelni direktor, u mnogobrojnim prilikama pokazao takav izopačeni, nestručni aktivizam, zapravo, jedno opšte kulturno štetočinstvo koje je dosad više puta konstatovano.

No, dragi prijatelji, ovom prilikom treba da se okupimo oko jednog mnogo važnijeg povoda – a to je predstavljanje prištinskoj publici delo jednog zanimljivog mladog slikara iz Niša koji je u svom dosadašnjem stvaralaštvu pokazao nekoliko važnih osobina od kojih bih vam sada skrenuo pažnju na sledeće.

Dragan Perić je po umetničkom opredeljenju slikar, ali kako je to karakteristično za njegovu generaciju stvaralaca kpja je na javnu scenu stupila početkom osamdesetih godina, dakle u vrerne još jedne od mnogobrojnih promena koje su se odigrale u umetnosti ovog veka, medij u kojem je počeo da se izražava pretrpeo je i u njegovoj praksi korenite jezičke transformacije.

Ako nakratko zavirimo u bližu umetničku prošlost uočićemo da je apstraktna umetnost, pogotovo njeno radikalno krilo – enformei, konačno razorilo tradicionalno pikturalno stanje i predstavu o klasičnoj slici kao umetničkom predmetu. To inovativno strakturalno slikarstvo koje je po prirodi antiikonično i nepikturalno, pogodovaio onim umetničkim mentalitetima koji su u samom kreativnom činu tragali za novim mogućnostima izraza, plastičke ekspresije i smislom umetničkog predmeta drugačijeg izgleda i oblika. Na takvim radnim intencijama koje su uzrokovale i sasvim specifične oblikovne prakse nadovezao se deo umetničkih aktivnosti u osamdesetim godinama, a onaj oblik koji je interesovao Dragana Perića našao se u području gesta, akcionizma, čiste energije i emocije koji su ispunili tadašnje njegovo slikarstvo.

Budući neprekidno otvorenog interesovanja za neprestanim traganjem za najpogodniji naćin izražavanja, ujedno za onakve propozicije koje će se pokazati i kao znaci promene estetike vremena, Dragan Perić je u devedesetim godinama otpočeo još jednu oblikovnu avanturu – onu koja će ga približiti znakovnosti nove epohe, a upravo takve radove imamo prilike da vidimo na ovoj njegovoj izložbi. I kako je vlastitu sliku doveo na rub postojanja, nastao je trenutak u kome je trebalo doneti odluku u kom pravcu bi se valjalo dalje kretati. Vrlo odreden odgovor možemo uočiti u njegovim najnovijim radovima – objektima koji sve više poprimaju slobodni trodimenzionalni izgled i oblik skulptorskog predmeta. Kako se Perić sada nalazi na početku jenog sasvim novog puta prema rekonstrukciji predmeta, prema njego re-semantizaciji i re-formisanju njegovog drugačijeg smisla.

Vidimo da je ovaj umetnik po dano izabrao najteži od svih umetničkih puteva – onaj koji je uvek neizvestan, bremenit mnogim stvaralačkim problemima i nedoumicama, ali i kada se napokon uspešno okonča, autoru osigurava punu stvaralačku satisfakciju.

Sa takvim utiskom, koji nadam se da delimo u ovom času, prepuštam vas ovoj istovremeno vrednoj i izazovnoj izložbi Dragana Perića.
Jovan Despotović

Naša Borba, 19.2.1998, str. 14