Odnosi svakodnevnih predmeta

Svoju jasnu orijentaciju prema ozbiljnom, a to u slučaju savremene jugoslovenske likovne umetnosti znači isključivo nekomercijalnom stvaralaštvu, najnovija hercegnovska Umetnička galerija Sju Rajder potvrdila je i svojom drugom izložbom. Naime, odmah nakon prezentacije jugoslovenske selekcije „Male grafike”, galerija je priredila sarnostalnu izložbu slika veoma mlade umetnice Nataše Mijatović. Rodenaje 1974. godine u Beogradu, diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti na Cetinju 1997. u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Svojevrsni apsurd je to da njeno slikarstvo po svojim vrlo ozbiljnim likovnim osobinama koje su primetno sasvim izvan ikakvih komercijalnih tokova, nirnalo ne odaje da je nastalo kod profesora koji danas zasigurno spada u najprisutnije autore na našem umetničkom tržištu.

Tema ciklusa izloženih slika Nataše Mijatović usredsređena je isključivo na odredene predmete, „moje stvari” kako sama napominje, koje čine deo ambijenta njene svakodnevice. Za većinu, ti predmeti su toliko postali uobičajeni, prisutni, stalni da ih njihovi vlasnici naprosto više ne primećuju. A, kako nas svojim slikama Nataša Mijatović obaveštava, upravo te skrajnute, zaturene stvari poseduju vrlo zanimljive osobine, i to ne samo kao nekada nove i blještave forme, već i kao simboli neumitnog protoka i promene vremena. Njena očigledno veoma izoštrena poetička senzibilnost i „osobena stvaralačka imaginacija”, kako je o njenom slikarstvu naveo dr. Ljubomir Gligorijević u jednoj recenziji, omogućavajoj da izade iz standardnog odnosa prema svakodnevici i njenom uobičajenom inventaru stvari i predmeta, te da upravo u fijima prepozna neke slikarima očigledno veoma važne karakteristike.

No, ove slike, to takode treba napomenuti, nisu fragmenti samo pukih ilustracija slikarkinog privatnog ambijenta. Njihovi složeni i delikatni odnosi predstavljeni na ovim radovima pokazuju da se među njima uspostavljaju i neke nestandardne relacije koje opštu prizornost karakterističnu za figurativno slikarstvo potpuno oneobičavaju. Najbliža stilska evokacija ide u pravcu neonadrealističkog asambliranja u kome predmeti, forme, njihovi sadržaji i značenja grade, za prosečnog posmatrača, neopažljive odnose. Deo Gazmontiranog bicikla postavljen je pored nekog neupotrebljivog kamionskog motora („Moje stvari”), ogoljena žičana konstrukcija nekadašnjeg kišobrana poput paučine stoji razapeta preko rastavljene glave bišeg automobilskog motora („Prozor”), metalni delovi motora, kišobrana i automobilske karoserije stoje bez ikakvog (osim likovnog) reda nabacani jedni kraj drugih („Zbirka II”) itd.

,,To su predmeti koji su nekada pripadali drugim Ijudima, poslužili svrsi kojoj su namenjeni, a zatim pregaženi vremenom i novim tehnologijama, odbačeni” – zapisala je Natalija Mijatović u katalogu ove izložbe otkrivajući poreklo i smisao njenih motiva. Ova njena prva samostalna izložba ukazala je na jedno novo, i svakako zanimljivo ime na jugoslovenskoj umetničkoj sceni koje na nju donosi drugačiju svežinu i duh karakterističan (i već primećen) za generaciju kojoj pripada.

Jovan Despotović

Naša Borba, 23.2.1998, str. 13