Autentični svet modernizma

Za proteklih nekoliko godina koliko deluje, Galerija „Zepter” je nesumnjivo stekla reputaciju najdoslednijeg izlagačkog prostora u Beogradu koji se specijalizovao da isključivo prikazuje dela visokog i poznog modernizma srpske likovne umetnosti – kao i direktne nastavljače sličnih ili čak istih poetika i stilskih formacija koje se mogu identifikovati u radu autora mJađih i najmlađih generacija.

U posleratnoj jugoslovenskoj likovnoj umetnosti jedno od najjačih i najzammljivijih uporišta modernizma svakako je bila beogradska „Decembarska grupa” čije je bezmalo sve članove galerija „Zepter” do sada već prikazala na samostalnim ekspozicijama. lako formalno nije bila član ove grupe, beogradska vajarka Olga Jančić je prema njenoj osnovnoj plastičkoj koncepciji, znači prema estetičkim osobinama svoje skulpture, na najbliskiji način pripadala upravo tom krugu naših umetnika.

Do sada, najznačajnija izložba koju je Olga Janćić održala svakako je bila njena retrospektivna po stavka u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu priredena 1987. godine. Za tu priliku Marija Pušić detaljno je periodizovala i anaJizirala vajarski put Olge Jančić i njen opus je pnkazan sa 130 radova -reljefa i skulptura, i prvi put, jedan mali ciklus crieža nastalih još u vreme školovanja na Akademiji izmedu 1946. i 1949. godine. Ukazivanje na ovaj detalj ireba da pokaže kako Olga Jančić nije izlagaia nove crteže do sadašnje iziožbe u „Zepteru” kada je uz punu i reljefnu plastiku pokazala i jedna ciklus crteža.

Jedna od glavnih odlika poznog modernizma uopšte, a pogotovo apstraktne umetnosti tog perioda, istovremena je dvostrukost kreativnog postupka stvaraoca. S jedne strane naiazi se njihova želja da formiraju takvu autenličnost plastičkog izraza koja će njihovom delu osigurati prepoznatljivost u mnoštvu istovrsnih oblikovnih postupaka. A sa druge, taj, jednom postignuti oblik vremenom najčešće prolazi kroz mnogostruke transformacije dobijajući na taj način različite plastičke karakteristike uvek u okviru jedinstvenog jezičkog autorskog rukopisa. U savremenoj spskoj skulpturi primer rada Olge Jančić ponajbolje i svakako najubedljivije ilustruje ovo opšte pravilo.

Dvadesetak reljefa i skulptura Olge Janćić izloženih u „Zepteru” nastalih devedesetih godina u različitim materijalima: gipsu, bronzi, aluminijumu i terakoti, pokazali su jedan od najautentičniiih plastićkih svetova koje srpsko vajarstvo uopšte ima u ovom veku. Od kako je naša skulptura postala apstraktna, dakle od kada je postal neposredno i isključivo zainteresovan za problem forme, njenu plastičku logiku, energetske potencijale masa koji su u njima latentni, primer velikog opusa Olge Jančić spada u sam red najubedljivijih i najreprezentativnijih. Njihovi oblici, jezgra, pulsiranja, praznine, dvojnosti formi (što su upravo i neki od naziva izloženih dela), danas se vide kao vremenski već udaljeni likovni fenomeni ćije su poetike ostavile duboki i trajni znak na našoj posleratnoj skulputi, koje je vreme nedvosmisleno potvrdilo.

Olga Janćić među svojim savremenicima zauzima istaknutu poziciju umetnika koji je umeo da prepozna i formuliše estetičke osobine epohe a njeno delo je upravo po tom znamenju uvršćeno u red najzaokruženijjh i najcelovitijih opusa našta je trebala da još jednom podseti ova izložba.

Jovan Despotović

Danas, 24.3.1998, str. 15