Kada je umetnost ličila na muziku

Moja biografija mogla bi se ispisati u nekoliko vrsta, jer moji su dani tekli običnim tokom života običnih ljudi, u istrajnom radu bez zanimijivih avantura kojima obiluju životopisi umetnika, bez istaknute uloge u našem društvenom životu, pa i bez osetnih uticaja na našu umetnost… Nisam pošao sasvim novim, neslućenim pravcem, otvarao nove vidike, davao ton jednom pokoljenju, stvarao ukus svome dobu i zabeležio svoju ličnu notu u listovima naše kulturne istorije”, zapisao je Uroš Predić skromno i samokritički, kakav je uostalom i bio celoga života. Prilika je da se u Narodnom muzeju suočirno sa jednim od trojice najvećih srpskih stvaralaca na razmeđu dva poslednja veka – už prijatelje, slikara Paju Jovanovića i vajara Đoku Jovanovića, Predić je utemeljitelj akademskog realizma u našoj umetnosti, a time još uvek važećih programa u svim umetničkim školama.

Ako je Paja Jovanović bio pkrenut velikim ‘”načionaloim temama i monumentalnim kompozicijama kojima je budio ponos, samosvest i patriotizam u Srbima, ili blještavim portretirma sa evropskih dvorova, Uroš Predić se, naprotiv, obraćao skromnom čoveku, posmatrao ga u svetlu njegove sudbine i patetičnim pridikarna u malim formatima pokušavao da ga promeni, a uz srpsku društvenu elitu većinom je slikao anonimne naručioce.

Pred njegovim štafelajem, naročito u „zlatnom dobu Predićevih portreta” (koje traje od izgradnje ateljea u današnjoj ulici Lole Ribara 1901. do smrti, dakle više od pola veka) prodefilovalo je preko hiljadu ličnosti: od kraljeva i kraljica, crkvenih velikodostojnika, vojvoda i generala, direktora banaka, guvernera i industrijalaca, profesora i umetnika, do brojnih prijatelja, rodbine, nepoznatih sugrađana – i „iznad svega galerija otmenih dama, devojaka i dece koju sam naročito rado i sa uspehom slikao” kako je sam isticao.

Predićeve žanrovske ili moralizatorske kompozicije „Mali filozof”, „Vredne ručice”, „Devojka na studencu”, „Siroče na majčinom grobu” privukle su veliku pažnju i u svoje vreme izazvale ogroman utisak kod pubiike, a najslavnija među njima „Vesela braća”, uprkos čovekoljubive namere, nije postigla cilj. „Mislio sam”, izjavio je jednom prilikom, „napraviću niz sličnih slika i u njima ocrtati sve mane i opačine, mojih Vojvođana, pa hajd’ po narodu da se opameti. Završio sam ‘Veselu braću’ i doživeo dan da vidim efekat svoje plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovačkog krčmara, starog druga i prijatelja, kada oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se nad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, a usta se svakom razvukla od uva do uva… Priđem da vidim šta je, kad ono – reprodukcija ‘Vesele braće’, otisnuta u poznatom vojvodanskom kalendaru Orao. Gledajući je, seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video.”

Ovaj skromni neženja i usamljenik, najmlađe od šestoro dece u svešteničkoj porodici, posle nemačke gimnazije u Pančevu odlazi u Beč da uči slikarstvo. Na Akademiji likovnih umetnosti studira kod Kristijana Gripenkerla kome će postati asistent. To prvo, školsko razdoblje Uroša Predića moglo bi se nazvati periodom istoricističkih kompozicija, jer je sa svojim profesorom („koji je skicirao, a ja radio”) izveo trinaest antičkih scena za dvoranu Gornjeg doma nove zgrade Parlamenta (uništene u bombardovanju krajem II svetskog rata). I pored toga što je ova Predićeva dela istorija umetnosti ocenila kao „paradu arheološke obaveštenosti” u stilu hladnog klasicizma, mora se imati u vidu i to da je po zasluzi i zasigurno velikoj konkurenciji, ovaj dvadesetšestogodišnjak iz duboke austrougarske provincije postao saradnik najpoznatijeg bečkog majstora dekorativnog slikarstva.

I nije čudo da se o vunderkindu brzo pročuo glas – pozvan je 1885. da, kao svoj prvi rad, oslika ikonostas smederevske crkve. No, skori rat osujetio ga je u ovom poslu i on započinje život izmedu Orlovata (kod majke) i Beograda (kod brata). Tada održava prvu izložbu u Beogradu 1888, a potom 1890. „izložbena pokazivanja” slika u Novom Sadu, Karlovcima, Pančevu i Vršcu. Učestvuje na Svetskoj izložbi u Parizu 1889, Prvoj jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1904, Balkanskoj u Londonu 1907, Jugoslovenskoj u Rimu 1911. Bio je osnivač i predsednik Lade, a ,,da ne bi ometao ambicije mladih” – kako je istakao, iz tog društva se povukao 1921.

Predićev intenzivni ikonopisački period („15 najboljih godina svoga života kraj matere” kako se kasnije prisećao) započeo je 1894. a već popis ikonostasa crkava u Starom Bečeju, Perlezu, Grgetegu, Rumi, Pančevu, Orlovatu, kapela Vladičanskog dvora u Sremskim Karlovcima i grobljanskih u Karlovcima, Melencima, Pančevu, Titelu, Mošorinu, porodice Dunderski i Njegoševe (na Lovćenu koja 1960. uništena zbog izgradnje Meštrovićevog mauzoleja), ciklusa slika za novu pravoslavnu crkvu u Celju i hram Sv. Save u Libertivilu (SAD), dovoljan je da se razume zašto ga je istoriografija novije umetnosti istakla kao „poslednjeg značajnog crkvenog slikara kod Srba”.

Njegove bečejske ikone izazvale su spor oko pitanja pravoslavne ikonografije (a to je bio eho prve naše stručne polemike vođene nešto ranije oko slika Đorđa Krstića za nišku Sabornu crkvu). U osnovi to je karakterističan odnos stare prema novoj umetnosti koja redovno ne primećuje promenu pa prevaziđenirri meritima ocenjuje aktuelnu epohu. Zato treba dobro razumeti i zašto je Predić podržao koncept Živorada Nastasijevića za Uspensku crkvu u Pančevu koji su sveštenici u prvom trenutku odbacili. Ovo je zanimljiv slučaj, jer je i dr Lazar Trifunović kritikovao Nastasijevićevo, Pomoriščevo i uopšte siikarstvo grupe „Zograf” kao disparantno svome vremenu, dok ih je, naprotiv, Dragoš Kalajić na iztožbi „Istočnici srpskog slikarstva 20. veka” (MSU, 1994) rehabilitovao kao autentične predstavnike srpske duhovne i umetničke obnove na pravim pravoslavnim temeljima.

Predić se sam ovako odredio prema tom pitanju: „Naš stari, srednjevekovni živopis jos uvek sam potcenjivao, te nisam ni pomišljao da posetim naše stare manastire, a pre svega Svetu goru. Meni je bilo nemoguće da se navijem za nekoliko vekova unatrag, nego sam se rešio da predmete crpem neposredno iz Evandelja, Žitija Svjatih itd, da ih slobodno shvatim u obimu mojeg znanja i moje mašte, i da ih prikažem modernim sredstvima na savremeni način, vodeći pri tom ipak računa o nekim izrečenim propisima i zahtevima pravoslavne Crkve”.

Ovim je otvoreno još jedno pitanje slikarstva Uroša Predića: zbog dugovečnosti on je postao savremenikom modernista prema kojima je imao različit stav. Zbog, recimo, ovakvih autopriznanja: „Koliko je trebalo promučiti se, učiti, posmatrati i razmišljati, dok sam naučio gledati slike i ceniti svaku prema skali koju postavlja za svaku umetninu vreme i mesto postanka. Moderni, koji su danas takode već stari, najviše su me privlačili”, ili: „Umetnička im je vrednost neodređena (misli na svoje slike), prema neodredenosti kritike koja evoluiše uporedo sa umetnošću. Da l’ će se ovaj moj sud saglasiti ili sukobiti sa sudom stručnih kritičara, pokazaće budućnost, ako me ona ćutke ne pregazi”, mogao bi se, možda, Predić razumeti, više po svom duhu nego po karakteru umetnosti, kao protomodernista

Međutim, u kasnijim godinama on je postao nedvosmisleni konzervativac sa ciničnim primedbama, na moderno stvaralaštvo. Tako je komentarišući pisanje Todora Manojlovića o srpskoj savremenoj umetnošti, primetio kako je ovaj umeo da nade „izraze približno pravilne, naravno uz primesu nekih modernih floskula, bez kojih ne bi bio na visini svoga doba”. Prediću je moderna umetnost definitivno ličila na muziku koju proizvede mačka kada pretrči preko klavijature, potkrepljujući to: ,,Doduše i sadašnji neki slikarski radovi uspevaju da me potresu, ali kako?! Kada sam u sali Novosadske Banovine video Dobrovićevog Miletića i Polita, meni se smučilo, ne figuralno govoreći, nego stvarno, tako da sam prebledeo, dobio lupanje srca, da me je dr Nenadović, koji me i doveo tamo, morao uzeti pod ruku i izvesti na vazduh”. Logično je stoga bilo što su mu krajem tridesetih godina slike bile uklonjene iz muzeja i „došle u podrum među starudije” kako se požalio.

Ipak, Predić je umeo, što govori o karakteru njegove umetničke veličine, da istakne kako se od starih ne može raditi bolje – već drugačije. Možda je preterano reći da je njegovo slikarstvo „pratrag današnjeg hiperrealizma”, ali je ono direktnim i složenijim, manje otvorenim, ali vidljivim putevima ipak uticalo na neke pojave u našoj umetnosti osme, devete i naročito poslednje decenije prošlog veka. Tek predstoji da se taj odnos tačnije izuči i utvrdi. Obimna knjiga o Urošu Prediću (koja je upravo publikovana) dr Miodraga Jovanovića, profesora novijeg srpskog slikarstva na Filozofskom fakultetu u Beogradu, raspravlja tri velike teme: složeno stilsko odredenje Predićevog slikarstva, njegov (i opšti) odnos prema pravoslavnoj ikonografiji i problem utvrđivanja datuma početka srpskog ranog modernizma. Jovanović očigledno stoji na stanovištu da su to upravo vreme i slikarstvo Uroša Predića zaključujući svoju studiju sledećim rečima:

„Bilo je i ranije jasno da su forsiranjem avangardnog istoričari zamutili poglede na stanje u umetnosti naročito na kraju XIX veka. Pod razložnim, ali i agresivnim gestom šta, a ne kako slikati, sklonjeni su mnogi žanrovi i teme u ostavu preživele i „skoro reakcionarne prošlosti… Tako je, na primer, Kurbeova „Sahrana u Ornanu” trajni sinonim tragike života nižih slojeva društva, a Predićevo „Siroče” nepravično ostajalo neangažovana sentimentalna priča sa ukusom okasnelog malogradanskog bidermajera… Sa „sebi svojstvenom ravnotežom osećajnog i razumnog Predić je u ‘Siročetu na majčinom grobu’ sublimirao filozofiju smrti savremenika XIX veka, u slici savršene slikarske tehnike gde je ‘svetski bol’ romantičara zamenjen realističnim pravom pojedinca na sopstvenu tugu i patnju.”

l na kraju: ,,U srpskoj istoriji umetnosti još uvek nije napuštena zastarela odrednica akadernskog realizma kakvom je označavana i umetnost Uroša Predića. Odustajanje od atributa akademski, što je i sam Predić definisao kao ‘strogo pridržavanje pravila’, ne bi donelo poboljšanje stilskog određivanja Predićevog slikarstva, ali bi pojednostavilo postavljenje u realizam, naturalizam, istorizam, pa i akademizam, u sve ono što je bilo ‘izvor impresionizma’ i drugih modernih pokreta, a ispunjavalo zahteve, ukus i umetničku praksu vremena.”

Ovakva ocena kao i sud da je Uroš Predić „živeo za svoje ‘savesno slikarstvo’, poštovan, omiljen i voljen” zasigurno se u dogledno vreme neće promeniti.

Jovan Despotović

Naša Borba, 30,4-3.5.  1998, str. XVI