Minimalna gestualna ekspresija

Medu najzanimljivije i najautentičnije autorske pojave u crnogorskoj, a može se slobodno reći – i u jugoslovenskoj likovnoj umetnosti poslednje dve decenije, svakako spada i Anka Burić. Njena biografija beleži jedno aktivno kretanje po različitim kulturama: Nikšić (rođena 1956. godine; završila Pedagošku akademiju 1976), Sarajevo (diplomirala na grafičkom odseku Akademije likovnih umetnosti 1981), Prag (specijalizacija na Akademiji Vitwame Umeni 1982-1983), Beograd (postdiplomske studije na Fakultetu likovnih umetnosti 1983), Pariz (studijski boravak 1984) koje nije moglo da se ne odrazi na najbolji kreativni način u njenoj osnovnoj likovnoj disciplini – grafici i u temelju tog medija – crtežu. Jedan izbor iz njenog crtačkog opusa nastao u tekućoj deceniji predstavljen je u Galeriji „Haos”.

Na umetničku scenu Anka Burić je stupila u onom osetljivom trenutku velike promene likovne umetnosti koja se iznenada odigrala ranih osamdesetih. Upravo zahvaljujući školama kroz koje je prolazila, a naravno i sama vrlo svesna nastupajuće, izmenjene epohe u kojoj će neposredno učestvovati, Burićeva je na samom početku izgradila jedan plastički svet koji je odmah uočen i u kritici identifikovan kao značajan autorski doprinos na tom krilu jezičkih transformacija u likovnim umetnostima. Naznake njenog znatnog udela u tom procesu kreću se u tri osnovna pravca.

Najpre, to je jedna, u korenu njenog kreativnog mentaliteta postavljena osobina koja je snažno usmerava prema kontemplativnom a odatle prirodno i prema neophodnoj redukciji ionako vrlo malog repertoara likovnih sredstava kojima se koristi. Naime, linija njenih crteža koja je optički smanjena na najmanju moguću meru ima zadatak da istovremeno osigura balanse formiranih plastičkih polja, da svojim niskirn energetskim potencijalom proizvede maksimalno semantičko dejstvo prizora i, napokon, da minimalno unetim vizuelnim informacijama gledaoca prepusti zavodljivoj igri otkrivanja enigme ovih radova (apstraktno-predmetno, narativno-aikoničko, simboličko-znakovno, lirsko-ekspresivno itd). Dakle, ovakvim reduktivizmom sredstava dovedenih do praga mogućeg srnisla, tek do onog stadijuma koji u posmatraču nastoji da probudi potrebnu zainteresovanost.

Paradoks koji se ovde naslućuje leži u tome da je njihov meditativni osnov zaklonjen jednom energičnom motorikom crtačkih poteza – gestom ruke kojim dolazi do potrebnog i konačnog izgleda dela. To je posledica upravo njenog oblikovnog senzibiliteta formiranog, kako smo videli, u vrlo različitim školama: od onih lokalnih i tradicionalnih do klasičnih i temeljno akademskih (u zanatskom i umetničkom pogledu). Ako je primarni zadatak koji stoji pred utnetnicima svojevrsno „osmišljavanje” dela, kojima očigledno pripada i Burićeva, taj pristup nikako nije dovoljan – cilj je da se unutrašnja energija prospe po površini papira u brzom radnom postupku pri čemu se ne brine previše u svakom trenutku za svaki od unetih elemenata u slikovno polje.

No, najvidnija osobina ovih crteža je njihova delikatna ekspresivnost. Taj vizuelni (i semantički) učinak radova Anke Burić onaj je kvalitet koji ju je od najranijih godina stvaralaštva doveo u neposredniju vezu sa autentičnim problemima izraza u umetnosti osamdesetih. Postizanje visokog stepena nove, drugačije ekspresivnosti (najčešće u malim formama, ali katkada i u „monumentalnim”) za Burićevu je ključni razlog kreativnog delovanja. Postalo je bilo pitanje dana na koji se način može podići opšta ekspresija novog umetničkog dela a odgovori koji su tada usledili bili su potpuno u skladu sa lokalnim školama (italijanskom, nemačkom, francuskom, američkom, mnogim jugoslovenskim itd). Te izrazito religionalne poetike omogućile su da se umetnici zainteresovani za promenjeni likovni jezik ne moraju udaljavati, a time ni izneveravati genius loci, znači one osobine koje njihovom stvaralaštvu osiguravaju istinsku autentičnost (dakle ni „mundijalizam” ni „legitimizam”, kako je deo kritike podelio našu umetnost poslednjih decenija).

Tu je priliku Anka Burić jasno uočila i iskoristila na taj način da je postala jedna od najznačajnijih pojava na našoj umetničkoj sceni. Bez preterivanja se može reći da je upravo sa njenim delom započela jedna nova faza u živim tokovima aktuelnog crnogorskog stvaralaštva koje danas ima posvećene mlade poklonike i vredne autore. A opisana minimalna gestualna ekspresija njenih crteža ubedljivi je znak njihovog estetičkog vremena.

Jovan Despotović

Naša Borba, 9-10.5.1998, str. 8