Milorad Tepavac – Masa, prostor, masa prostora

Umetničke mitologije prenete u plastičke narative, kada su vizuleni mediji u pitanju, danas su dominantni na sceni. Praktično nema umetnika kome nije primarni cilj da vlastiti unutrašnji život i svet iznese pred publiku želeći time da sa gledaocima podeli svoje misli, osećanja, doživljaje…  I ako se danas možda ćak može to učiniti i svojevrsnom stvaralačkom ’modom’, u slučaju skulptora Milorada Tepavca to je suštinski, pokretački motiv njegovog rada koji je bilo moguće primetiti i pratiti u svim ranijim, doduše ne tako čestim prilikama susreta sa njegovim delom.

Kod značajnih umetnika taj njihov unutrašni svet omogućava nam da poput odraza bolje vidimo i razumemo ne samo realnost u kojoj danas prebivamo već i simboličke sadržaje ranijih civilizacija koje su poput arheoloških naslaga smeštene u dubinama naše memorije a bivamo ih svesni upravo podstaknuti u ovakvim prilikama koje nam izaziva i delo Milorada Tepavca. Na primer, to može biti svuda prisutna biblijska jabuka greha, antička Nika, Da Vinčijevi genijalni izumi, zakoni fizike Isaka Njutna, ili ’zakrivljenost prostora’ naše efemerne realnosti, da spomenemo samo neke simboličko-jungovske predstave kroz koje nas vode skulpture-konstrukcije Milorada Tepavca. One nisu instalacije, mada se neopreznom posmatraču mogu učiniti takvima, oni su striktno modernistički oblici jer je njihov izraz postpuno zadržao taj stilsko-estetički kompleks jezičkih formulacija i informacija.

Kombinacije metala, drveta i klirita doprinose radovima Milorada Tepavca da postanu vizueno atraktivni, da privuku i zadrže pogled posmatrača, da ga podstaknu da razmisli o njihom smislu i da prođu istim putem kojim se kretao i njihov autor dok ih je stvarao iskopavajući ove forme iz dubina svojih svesnih i nesvesnih poriva. Kao veliki majstor tehnologije, ovaj autor ’slaže’ toliko različite materijalne elemente u svojim delima na taj način da oni takođe stvaraju još jedan, poseban fabularni sistem, koji ima karakteristike zasebnih pripovedanja kojima je umetnik sklon. Mogu se činiti rizičnim kombinacije metala i drveta, metala i raznobojnog klirita, drveta i potpuno drugačijih svojstava kolorističke plastike, ali su ti materijali uklopljeni na taj način da ne ostavljaju nikakvoj sumnji svoju svirsishodnost unutar celovitosti i kompozicionoj kompaktnosti svakog dela bilo da je ono kompleksno poput ’Kristalne rešetke’ (2013) ili jednostavno kao što je ’Milosređe, jabuka u srcu’ (2014). Skulpture-objektni Milorada Tepavca očigledni su primeri ujednačenosti tih materijala posve različitih svojstava koja, paradoksalno, ovde deluju vrlo usaglašeni po formama, boji, teksturi fizičkim svostvima, poreklu, načinu nastanka. Dakako da su metalni delovi, ili drveni, ili kliritni nastali na bitno drugačiji način ali su oni istovremeno i toliko međusobno ’približeni’ kada su te razlike toliko ujednačene da se one primećuju tek pomnijim oučavanjem i analizom materijalnih sadržaja Tepavčevih radova.

Celovitost izložbe Masa, prostor, masa prostora, kako ih je zapravo autor ove postavke nazvao, oučava se momentalno. Svaki od ovih radova stoji zasebno, ali oni i zajedno čine jednu celinu povezanu bitnim osobinama koje su pomenute. Unutrašnji narativni svet Milorada Tepavca i spoljašnja, vidljiva, fizička i materijalna predstava kojom se te storije mogu pratiti na paralelnim putevima koje je autor trasirao, zapravo čine jedinstvo kojem je težio i koje je maestralno dostigao umetnik i bogatog duhovnog života ali i tehnološke veštine izrade umetničkog dela.

Ostaje nam da tim putevima prođemo vođeni snagom kreativne volje ovog autora. A ona, koliko vidimo i kako se možemo ovde uveriti je znatna, samosvesna i energična – taman toliko da joj ne možemo odoleti niti joj se možemo odupreti dok se nalazimo unutar jedne ovakne izložbene postavke. Svesno i namerno, to je i bio cilj ovog umetnika i ove izložbe.

Jovan Despotović

Galerija ULUS, Beograd, 03.2014.