Sedam smrtnih grehova po Rajku Popivodi

Tema ’Sedam smrtnih grehova’ dugo je inspiracija umetnicima, od srednjovekovnih anonimnih, renesansnih poput Danteove’Božanske komedije’, do modernizma gde se mogu pronaći u mnogobrojnim primerima rada.

Tih ’Sedam smrtnih grehova’ prvi je u VI veku naveo papa Gregorije Veliki navodeći ih poimenice sa kratkim opisom: Gordost -  je precenjivanje svojih mogućnosti i umišljatost nadmoćnosti u odnosu na druge; Pohlepa – potreba da se sve prigrabi u velikim količinama; Proždrljivost – slično pohlepi ali kao nezasitost u konzumiranju previše hrane i pića; Požuda – ne samo kao seksualna želja već i svega što je telesno a ne duhovno; Zavist – kao ljubomora, tj. žela da se ima ono što drugi poseduju; Lenjost – kada se izbegava bilo kakav rad; Bes – srčana osvetoljubivost.

Zanimljivo je bilo i kanonsko prikazivanje kazni za ove grehove, zatim, koje su im životinje date kao simboli te koje su im boje karakteristične. Tako je Gordost kažnjavana gušenjem u sumporu i vatri, u vidu je krave i plave je boje; Pohlepu kidanje grešnika na točku, označavana je kao konj a boja mu je bila ljubičasta; Zavist je kažnjavana potapanjem grešnika u ledenu vodu, bila je u vidu psa sa zelenom bojom; Bes u verniku je dovodio do njegovog živog komadanja, predstavljen je kao medved sa crvenom bojom; Lenjost bacanjem u jamu sa zmijama, simbolično kao koza svetlo plave boje; Požuda potapanjem u lonac ključalog ulja, u vidu žabe sa žutom bojom; Proždrljivi su primorani da jedu pacove, žabe krastače i zmije, predstavljeni su kao svinje sa plavom bojom;

Rajko Popivoda naravno da svojom serijom ’Sedam smrtnih grehova’ nije išao za plastičkom interpretacijom istorijskih uzora niti je u bilo kakvoj vezi sa njihovim teološkim, simboličkim ili kolorističkim postavkama (sem u nekoliko slučajeva, npr, bes je i kod njega crven poput zajapurenosti) već im je uneo dimenziju (odn. sadržaj) autorske interpretacije aktuelizovane današnjim stanjem u njegovom vlastitom socio-kulturno-ideološkom miljeu. Forme simboličkih životanja ovde se javljaju kao istovetne dvostruke maske, jedna je transparentna a druga obojena, iz kojih izbijaju opasno zašiljeni klinovi, ili se oni pak zabadaju u njih kao svojevrsne zastrašujuće opomene. Te maske su zarobljene u njegove, od ranije poznate kaveze pokušavajući bezuspešno da se iz njih izbave, poput grešnika koji pokušavaju da se spasu neumitne smrti. Sudbina i jednih i drugih je istovetna: presuda se mora izvršiti: grešnici se ne mogu spasti kazne, a Popivodine maske nikada se neće osloboditi kaveza.

          I tu se jedino može prepoznati veza među njima: između iskonskih kazni povezanih sa aktuelnim osećanjem umetnika da i u ovom vremenu nešto bitno nedostaje: istinsko oslobađenje od greha, od aktuelnih pošasti koje uništavaju svaku ljudskos u nama i koje nas zaista postrojavu u nepregledni red grešnih bez ikakvih izgleda za iskupljenjem ili spasom. To što neki imaju maske, na šta Popivoda ukazuje, nimalo ne utiče na konačni ishod – za nepočinstvo se mora platiti, maska (kao nečija javna pojava) ne može sasvim sakriti ono što je ispod nje a, kako ovde vidimo, neumitno izbija na površinu. Skriveni, unutrašnji greh se ipak vidi, on izlazi na površinu, on razotkriva karakter, on je pečat koji se nosi i vidno manifestuje.

Nekada, negde, postojao je jedan čovek bez greha. Da to njegovi sunarodnici ne bi primetili i da ga ne bi otkrili on je nosio masku. No, jednog dana maska mu je, dok je šetao gradom, spala i najednom ogolila njegovu bezgrešnost. Užastnuta tim prizorom masa ga je smesta osudili i obesila. Ali je mit o njemu nastavio da živi u sećanju, toliko bolno i zastrašujuće da su počeli jedni druge da potkazuju za grehove koje je svako počinio. I tako su jedan po jedan nestajali prekim presudama, sve do poslednjeg. O njima je ostala samo priča. Rajko Popivoda nastoji da nas upozori da se ova priča ne bi ponovila.

Ili je, ko zna, ovakva sudbina možda ipak neizbežna. Možda je u pitanju samo redosled, samo mesto u jednom dugom redu.

Jovan Despotović

Salon 77, Galerija savremene likovne umetnosti, Niš, jun-jul 2014