Šta se dogodilo sa slikarstvom?

Poslednjih tri i po veka slikarstvo se stalno lomilo. Po mnogim linijama – stilskim, poetičkim, strukturalnim, semantičkim… Napokon je u enformelu odustalo od svih svojih postulata, a u periodu konceptualizma i od samog sebe. Zakratko se povratilo osamdesetih godina prošlog veka da bi već u sledećoj fazi, naredne decenije, ono izvrnulo sopstvenu ljušturu krijući lice a pokazujući dubinu svoje utrobe. I posle svega toga, posle svih autodestruktivnih nastojanja, danas, šta nam ono pokušava da kaže? Ili da se pitamo ovako, šta mi uopšte tražimo danas na slikarskim izložbama? Da li nas to neka neobična potreba tera da gledamo i učestvujemo u tom njegovom samouništavanju? Ili smo svedoci novog reverzibilnog procesa vraćanja digniteta ovoj vrsti likovne i vizuelne kulture?

U teoriji ovo pitanje je razrešeno i skinuto je s dnevnog reda. No, sa samim slikarstvom stvar očigledno stoji drugačije. Kako-tako, ovaj ostareli umetnički gigant danas još uvek živi i ima šta da kaže. Makar što je ono poprimilo neke medijske karakteristike koje mu baš i nisu svojstvene. U daljem sagledavanju ovog fenomena veoma nam pomaže revitalizovana izložba Likovna jesen koja uporno (i ispravno) zadržava tradicionalni koncept slikarske tehnike, ali je upravo to i izazov da se na ’osnovama slikarstva’ pronađu one relevantne forme koje očigledno korespondiraju sa ovim starim sredstvom izraza, ali i zalaze u ’susedne’ oblasti koje mu nisu toliko karakterične. To je bio okvirni koncept izbora upravo ovih pet autora za selekciju.

Najbliža klasičnom slikarstvu je najmlađa umetnica u ovom izboru Milena Stojanović. Dve njene monumentalne kompozicije, diptisi (Bol, 2012. i Kentaur, 2012) izvedene su u čistom slikarskom postupku ukazuju na vrlo precizno i jasno postavljenu kompozicionu strukturu koja i nije tako česta kod mladih slikara. Ekspresivna paleta ovih slika ukazuje na njenu otvorenost prema najboljim slikarskim uzorima iz naše novije tradicije što samo još više ističe dobar početak njene slikarske avanture. Na temelju kolorističkog ekspresionizma, na kome ona baštini, nastajali su brojni, a neki od njih i najvažniji oblici slikarske umetnosti XX veka i početka tekućeg.

U slikama Bogdana Pavlovića (Face splush, 2010. i Shaving man, 2010) takođe se vidi čvrsta privrženost slikarstvu. No, ono što privlači pažnju jer njegov koncept, plastički i poetički, koji je u najtešnjoj povezanosti sa ovim vremenom traženja izrazito autorske naracije koja se danas javlja kao primarna za prepoznavanje nečijeg odnosa prema zbivanjima na recentnoj sceni. Dakako, ovde je reč o krajnje individualizovanim, imaginativno/realnim svetovima i njihovim interpretacijama u polju slikarskog platna. Očigledno je da je ovo slikarstvo prepoznatljivo po personalizovanim prizorima koji ih izdvajaju iz mnoštva pojava na toj strani aktuelne slikarske scene.

U ovom izboru rad Tijane Kojić (Seobe, 2012) stoji potpuno izolovano iz nekolikih razloga. Najpre, očigledno je reč o neobičnoj kombinaciji crteža, slike, grafike i prostorne (ili zidne ili ugaone) instalacije. Koja god da se od formi prikaza ovog rada realizuje, gledalac ’uđe’ u njen prostor i postane deo plastičke kreacije autorke. A samo je jedam motiv prisutan – ptice koje kao da se zaleću na posmatrača, uznemitavaju njegovu percepciju koja nadalje izazivaju različita osećaje – od nelagode do straha. Jer se ove ptice ’obrušuju’ na njega odozgo, sa strane, direktno ili u bliskom naletu.

Destabilizaciju tradicionalnog pojma slikarstva, ali sa očiglednim elementima tog likovnog izraza izaziva i Jelena Trajković svetlosnim objektima (Iz ciklusa ‘Ko smo? Čemu težimo? I Kuda idemo?’, 2003/2004. i  Iz ciklusa ’Ideja otvorenog kruga – idealna vizuelna forma društva XXI veka’, 2011/2012). A da je ona ostala u okviru slikarskog medija, direktno potvrđuje izloženi diptih. Ali i da je slobodna da iskorači iz njega svedoči crtež koji je osvetljen odpozadi. Time ova umetnica na najneposredniji način zapravo podržava osnovnu tezu ovakve selekcije da, iako je u pitanju slikarstvo vidi se da ono i dalje prilazi kroz proces preispitivanja svojih mogućnosti, širenja medijskih granica, inovacija u polju tehnike i sredstava koja se koriste.

Najdalju distancu od slikarstva među ovim umetnicima zauzeo je Mihailo Ristić (Prapaučina u crvenom prostoru, 2004. i Primordijalna paučina I, 2004). On je od ranije ostao upamćen po problematizovanju ravnine slikarske podloge koja je u njegovom slučaju dobila reljefni izgled, ali je slikarski nanos u priličnoj meri bio izveden na uobičajeni način. U novim radovima on zapravo menja formalno-plastičku situaciju. Sada na ravninu podloge ispreda kolorističke niti koje stvaraju jedan izuzetno zanimljiv hromatski prizor. On ga naziva ’paučina’ ali ova relejfna i trodimenzionalna situacija može biti shvaćena i na druge načine, poput ’pletenja’, ’filigranske’ rukotvorine, minucioznog uklapanja tanušnih niti itd.

I na kraju, čime bi se mogla meriti opravdanost udaljavanja izgleda današnjeg slikarstva od onog sa tradicionalnijim karakteristikama?

Odavno obesmišljena dilema da li se danas može tačno i precizno utvrditi razlika između figurativnog i apstraktnog, još je jedan pokušaj izbegavanja diskusije ove teme upravo izborom ovakve formacije umetnika. Mnogo sličnosti među njima omogućilo je dovođenje u vezu njihovih radova, ali i mnogobrojne diferentnosti uticale su da se ukaže na različitost svih, veoma izraženih autorskih pozicija koje oni zauzimaju. Na gledaocima je, ali na stručnoj javnosti takođe, da izgrade vrednosne sudove, da uoče opravdanost ovakvog izbora kao samo jedne selekcije. Ali da prepoznaju i same pojedinačne primere svakog od ovih autora po linijama medija koje koriste, poetikama, stilskim formacijama koje zauzimaju ali i drugim osobinama koje sadrže.

Jovan Despotović

Likovna jesen 2014, Kulturni centar ‘Laza Kostić’, Sombor