Samouki vizionari

Nina Krstic: Umetnost u duhovnom egzilu

U studiji Umetnost u duhovnom egzilu Nina Krstić unela je jedna novi ugao gledanja na nastanak i tumačenja razvoja moderne umetnosti u jednom njenom specifičnom kreativnom području koje je redovno promicalo večini teoretičara i kritičara još od kraja 19. veka do danas.

’’Umetnost je intriga’’ stoji na početku ovog rukopisa Nine Krstić. A toj kreativnoj intrizi možda najveći doprinos daje stvaralaštvo umetnički neobrazovanih ličnosti čije odgonetanje je pravi izazov posvećenicima koji imaju potrebu da zađu iza onoga što se na prvi pogled vidi u njihovim delima, da prodru u njihovu ’’utrobu’’ i tu nazru i definišu razloge ovakvome, uveliko proznatom stvaralaštvu koje je svrstano u glavni tok recentnog kreativnog delovanja.

Da bi odbranila postavljenu tezu zadatu naslovom ovog eseja započela je sa nastankom avangarde. Mesto rođenja ove posebne vrste likovnog stvaralaštva je Berli, zapravo časopis Der Sturm, i grupe Dei Brücke i Der Blause Reiter. Tu su bili okupljeni nekonvencionalni umetnici koji su se kretali drugim potevima od uobičajenih. Eksperiment i antiakademski likovni jezik bili su njihovo glavno oruđe za destabilizovanje standardne slike glavnog toka modernizma unoseći u delo jednu novu, drugačiju duhovnost, kako je Nina Krstić vidi, koja je bila i do danas ostala u egzilu. Razloge za to autorka na ubedljiv način iznosi tokom celokupnog eseja.

Ona kao dokazani poznavalac ranije naivne, a sada marginalne i autsajderske umetnosti, hrabro se upustila u avanturu analaziranja malo poznatog područja onih stvaralaca koji su na prvi pogled povezani sa samoukošću naivnih, neakademskih stvaralaca, ali imaju dovoljno estetskih sadržaja da mogu biti prebačeni i u jedno potpuno novo analitičko polje – u kreativni svet visoko osvešćenih, samoukih vizionara (kako ih je pojmovno i sadržinski okarakterisala i nazvala) – marginalaca i autsajdera. A zapravo je ovaj proces u stvaralaštvu započeo sa interesovanjem ranih modernih umetnika za stvaralaštvo primitivaca, dakle onih umetnika koji su u akademskih neškolovanim stvaraocima pronašli nove puteve izraza otvarajući time nova vrata za znatno slobodnije oblikovanje plastičkih formi nepoznatih do tada i u velikoj meri nepriznatih tokom dugog vremenskog perioda.

Prvo javno obelodanjivanje tesnih veza između moderne umetnost i marginalne i autsajderske dogodilo se čuvenim uništavanjem Entartete Kunsta (Izopačene umetnosti) koju je iniciralo vođstvo nemačkih nacional-socijalista javno spaljivajući njihova dela 1935. godine. Takvo priznavanje povezanosti odredilo je buduću sudbinu marginalaca i autsajdera za duži vremenski period. Recidive takvog radikalnog negiranja i danas možemo pratiti u profesionalnim institucijama, u kritici, u teoriji savremenog stvaralaštva.

Čitajući ovaj esej možemo videti istoriju autsajdera i marginalaca, možemo uz pomoć autorke ući u njihovu problematizaciju kao i definisanje ovih malo korišćenih pojmova. Jedna pomoćna disciplina omogućila je autorki da dublje prodre u njihove razloge. Naime, još of vremena K.G.Junga pa sve do danas svakako najpriznatijeg analitičara ove umetnosti, dr Ljubomira Erića, psihoanaliza je dala odlučujući doprinos u ovom procesu. Nina Krstić je naravno prihvatila takav pristup učvršćujući svoja stanovišta metodama ove nauke.

U domaćoj muzeologiji, kritici i izložbenoj praksi naivna umetnosti je  bila prepuštena krugu slikara iz Kovačice, dok je danas posebno velikom aktivnošću autsajderska i marginalna umetnost redefinisala rad Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini koji je danas od nacionalnog značaja.

Nina Krstić je ukazala da je neophodno da se u analizi marginalne i autsajderske umetnosti mora koristiti multidisciplinarni pristup: od lekara, psihijatara, specijalizovanih kritičara i teoretičata, te aktivnosti malobrojnih specijalizovanih institucija i časopisa. U tekstu nalazimo brojne primere koji posvećeno prate i izučavaju ovo specifično vizuelno stvaralaštvo.

Uloga Ota Bihalji Merina bila je odlučujuća da se umetnost naivaca prepozna u Jugoslaviji na adekvatan način i da se, što je još važnije, predstavi svetu kao autentično tvaralaštvo sa vlastitim vrednostima i estetičkim značajem. Nina Krstić je toga svesna i temelje vlastitog istraživanja postavila je u taj Bihaljijev legat. Tačno razumevajući njegove namere u polju ove umetnosti, Krstićeva je izgradila vlastitu istraživačku i interpretativnu poziciju koja joj danas omogućava da suvereno vlada ovim područjem stvaralaštva. Takođe je detaljno upoznata i sa teorijskim doprinosom Dimitrija Bašičevića koji se takođe posvetio proučavanju, kolekcioniranju i izlaganju ove umetnosti budući je bio direktor Galerije primitivne umjetnosti u Zagrebu. U navedenoj literaturi u ovom tekstu Nina Krstić je navela brojne studije, publikacije, časopise, kolekcije, manigestacije i institucije u Evropi i Americi koje su bile posvećene marginalnoj umetnosti. Time je ukazala budućim istraživačima izvore koji se i nadalje mogu koristiti za dobijanje odgovora na brojna pitanja koja ova umetnost postavlja.

Svoje delovanje u oblasti ove umetnosti Nina Krstič je započela angažovanjem u Muzeju naivne umetnosti u Jagodini a pod njenim direktorskim rukovođenjem taj muzej je dobio nacionalni značaj i promenu imena u Muzeja nivne i marginalne umetnosti. Ova promena nimalo nije slučajno nastala uzimajuči u obzir veliki broj termina koji se danas koriste da bi se razgraničile razlike u ovoj umetnosti: naivna, marginalna, autsajderska, umetnost samoukih vizionara, rubnih umetnika, narodnih umetnika itd. Naziv samoukih vizonara mogao bi biti da bude naš termin za sve njih kako sama ističe. Od budućih stuja Nine Krstić zavisi će da li će se ovo i prihvatiti u nauci o umetnosti.
Sada Nina Krstić stoji na stanovištu da ’’Nažalost, sam termin outsider art javnost najpre vezuje za „osobu“, a potom za način i sadržaj umetničke inspiracije te osobe. To neopravdano stavlja naglasak na poreklo dela u okolnostima koje, iako relevantne za naše razumevanje, nisu primaran razlog našeg interesovanja za tu umetnost. Naime, egzotične, himerične i biografske priče o autsajderima jesu zanimljivo štivo, ali je ipak bitnija originalna umetnička formula koju ovi umetnici stvaraju. Upravo je tu dominantni motiv našeg interesovanja i predmet proučavanja, a ne njihove neobične biografije, koje su, svesni smo, svakako sastavni deo postignuća te originalnosti.’’

A na drugom mestu ona ističe da ”Kao ni naivna, tako ni marginalna umetnost ili umetnost autsajdera ne mogu da se posmatraju u kontekstu narodne umetnosti, amaterizma ili diletantizma. Za razliku od marginalne, naivna umetnost ipak predstavlja nesvesno postignuti kompromis sa određenom vrstom standarda kulturnog miljea, što može da znači svojevrsnu alternativu formalnoj hegemoniji savremene likovnosti. Poput naivne, i marginalna umetnost se može smatrati oblikom svojevrsnog nagonskog neoprimitivizma, gde stupanj kreativnosti zavisi od količine unutrašnje slobode, koja bezrezervno raskida okove kulturnog konformizma. Prožimanje i jednih i drugih elemenata unutar jedinstvenog opusa jeste kuriozitet po kojem se prepoznaje umetnost najznačajnijih umetnika širom sveta, danas svetskih klasika, pa i umetnika iz Srbije. Otuda i jedinstveni naziv jedine ustanove zaštite ove vrste kulturne baštine u Srbiji – Muzej naivne i marginalne umetnosti.”

Zbog ovde iznetih razloga očigledno je da postoje svi preduslovi da se ovaj rukopis pretoči u prigodnu publikaciju, prvu ove vrste na srpskom leziku, da bi ona tako postala dostupna ne samo profesionalnim istraživačima umetnosti i intitucijama već i brojnim ljubiteljima ove vrste stvaralaštva.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 23.10.2015, Politika, Kulturni dodatak, 24.10.2015, str, 07